Shiatsu je umeće rada na telu čiji koreni su u Orijentalnoj medicini i filozofiji starijoj od 5000 god. Osmišljen je početkom XX veka u Japanu. Ponekad se naziva i japanska fizioterapija. Šezdesetih godina dvadesetog veka shiatsu je prenesen u SAD, gde se obogaćen zapadnjačkim saznanjima anatomije, fiziologije i psihologije razvio u formu kakvu danas poznajemo.

Shiatsu je japanska reč i doslovice znači pritisak prstom. Međutim, shiatsu je mnogo više od toga. Prilikom tretmana, po potrebi, koriste se i dlanovi, laktovi, kolena i stopala. Terapeut laganim pritiscima duž meridijana (energetski putevi) oslobađa blokade i zastoje, podržava slaba područja, stimulira prirodnu snagu samoisceljenja, uravnotežuje energiju i poboljšava psiho-fizičku ravnotežu.

Shiatsu se kao i akupunktura zasniva na učenju o vitalnoj energiji (ki ili chi) koja teče povezanim kanalima ili meridijanima kroz celo telo. U zdravom stanju sve je u organizmu uravnoteženo, pa ki glatko teče meridijanima, opskrbljujući sve delove tela vitlnom energijom. Kad je organizam oslabljen zbog neumerenog načina života (nedostatka vežbanja, emocionalnog stresa, nepravilne ishrane, povrede, nedovoljnog spavanja i sl.) ki više ne teče glatko, nego je na nekim mestima slabiji, a na nekim previše jak, što znači da je organizam u stanju neravnoteže tj. bolestan. U ovim slučajevima shiatsu je idealan lek, jer obnavlja i balansira protok vitalne energije kako bi probudio naše samoisceljujuće snage i doveo do ozdravljenja. Shiatsu tretman deluje na sve nivoe našeg postojanja (fizički, emotivni, mentalni i duhovni). Primajući shiatsu podsećamo telo-um na zaboravljeno prirodno stanje organizma i pomažemo mu da se vrati u to stanje. Posle tretmana primalac se oseća opuštenije, vedrije i odmornije.

autor teksta Saša Počuča