Geštalt terapija praktično Lečimo se spoznavanjem sebe

Najviše ljudi dolaze zbog raznih nekontrolisanih strahova, paničnih napada, mladi ljudi se plaše gužvi, neki da će umreti od srca, zbog partnerskih odnosa ili studenti koji stanu na studijama. Kod nas se najčešće potiskuje strah, bes, ljutnja. Napušten je patrijarhalni model porodice a nije uveden neki novi već se svako prema svom nahođenju ponaša

Razgovarala: Angelina Arbutović

Nedavno se pojavila zanimljiva knjiga Desanke Joković “Geštalt terapija praktično”. Mnogi će prebirati po sećanju da izvuku šta to beše geštalt. Ovaj metod, praktični pristup uz sve vežbe koje ga karakterišu opisala je psiholog Desanka Joković podstaknuta i uspehom obrazovne televizijske serije koju je imala na TV Novi Sad i u kojoj je u studiju sve demonstrirala sa učesnicima. Vežbama iz knjige može i svako sam sebe preispitivati. Koliko psihologija kao nauka može da pomogne ljudima, ili psihoterapija...

 

- Psihoterapija se posebno uči, posle završenog fakulteta. Ona nije ono što se najčešće misli. Obično kod nas smatraju da na terapiju idemo kao na medicinsko lečenje kada nam nešto fali. Geštalt terapija, međutim, nije ništa drugo nego učenje o sebi. To učenje je u stvari lekovito, jer učenjem o sebi mi oslobađamo nove potencijale i za toliko nama postanu jasnije stvari spolja. Za toliko koliko upoznajemo kakvi smo stvarno, a ne kakvi bismo želeli da budemo. To ne važi samo za odnose s ljudima već i bukvalno možemo lakše da rešavamo matematičke probleme. Jer, kako smo mi bili zamagljeni tako nam je i energija bila zatamljena pa je sve uticalo i na naše sposobnosti.

 

Pacijent danas sam radi na sebi a psihoterapeut je neka vrsta tehničke pomoći. Kao problem mogu se javiti želje koje pacijent ne može da ostvari, ili razni strahovi: neko se plaši izlaska u društvo ili na javno mesto, da će se tamo onesvestiti, ili da će mu pozliti pa kad kod lekara utvrde da nisu bolesni rešenje je u suočavanju sa sobom i svojim problemom, a psihoterapeut im tu pomaže da problemi sami po sebi nestaju.

 

Na Zapadu to se primenjuje od rođenja preko škole (i naša će se modernizovati u tom smislu). Geštalt terapija je drugačiji pogled na sebe. Nema čoveka koji se nije suočio s nekim problemom i novi pristup psihoterapiji će sve više biti od koristi.

 

Potisnuta osećanja

 

Kako to izgleda u praksi?

 

Kad mi klijenti kažu da se plaše, upitam ih koji objektivan problem imaju. Oni kažu da nemaju. Odgovorim im da nije tačno. Ili studenta upitam kad ste poslednji put dali ispit. Ispostavi se da kad naiđemo na životni problem za koji treba uložiti dosta snage, više nego obično, da se razreši, onda se stvori i ovaj psihološke prirode.

 

Ako mi ne bismo imali zahteva od sebe, na primer kao što neko završi srednju školu, zaposli se, dobija dobru platu a u preduzeću jedva da se nešto angažuje, oženi se i sve ide nekim tokom - onda takva osoba ne bi imala problema. Ali kvalitet života je onda na nižem stepenu. Problemi psihološke prirode se javljaju kad mi imamo veće zahteve prema sebi od uobičajenih: ako posle srednje škole hoćemo da završimo fakultet ili posle završenog fakulteta hoćemo važnije mesto, ili hoćemo bolji partnerski odnos a ne samo tek da smo s nekim.

 

Koje su najčešće frustracije, teškoće?

 

- Geštalt terapija može da se koristi i na duševno obolele, ali ja radim sa zdravima koji imaju zastoje. Veoma je važna motivisanost klijenta. Najviše ljudi dolaze zbog raznih nekontrolisanih strahova, paničnih napada, mladi ljudi se plaše gužvi, neki da će umreti od srca, zbog partnerskih odnosa ili studenti koji stanu na studijima. Dovode i decu i s njima imam najbolji efekat, valjda i zato što ona imaju manje naslaga i zamagljivanja, a problemi su noćno mokrenje, mucanje. Često roditelji ne prepoznaju da dete neće da izlazi zato što se boji, da se zato igra samo za kompjuterom, a dete drži to neprihvatljivo osećanje u sebi i ono ga ometa da postigne odgovarajuće rezultate u školi itd. Nije važan povod zbog kog se neko javi. Uvek se dolazi do nekog potisnutog osećanja. U našoj kulturi najčešće se potiskuje strah, bes, ljutnja. Otuda i psihosomatska oboljenja i neuspešnost.

 

Jeste imali slučaj vijetnamskog ili veteranskog sindroma, da li vam se javio za pomoć neko ko je bio na ratištu?

 

- Oni koji imaju taj sindrom, u našim uslovima, oni nisu spremni za psihoterapiju. Nažalost, ne upućuju ih institucije posle nekog agresivnog ispada, kao na Zapadu što šalju da uspostave kontrolu besa. Oni sami ne doživljavaju sebe tako, pa ja više imam posla sa onima oko njih i posledicama, s njihovim suprugama i decom.

 

Psihoterapija i nije za one koji rešavaju svoje probleme “radeći” na drugima, psihoterapija, a naročito geštalt terapija insistira na ličnoj odgovornosti, na odgovornosti za sebe i svoje postupke. Ona je za one koji hoće da provere šta mogu da urade u nekoj situaciji a ne da druge krive ili da očekuju da se ta situacija promeni ili da promene drugu osobu. A šta mi možemo na ovom svetu da promenimo i uradimo? Samo da promenimo sami sebe i nikoga više. Ne možemo ni na koga uticati, to su samo zablude.

 

Ljudi žive u braku po trideset godina i stalno su u borbi da jedno drugo promene. Ili decu da promene. Ali mi jedino menjanjem sebe možemo promeniti druge, jer tada menjamo odnos prema drugima, pa se tako i oni promene prema nama.

 

Čovek kao jedinstveno biće

 

Kako je u stvari nastala geštalt terapija i kako će se razvijati?

 

- Geštalt terapija je iz novog talasa humanističke psihologije, iz klasične psihoanalize. Tražili su se novi pravci i metodi, osavremenjavanje, nešto što je dostupnije ljudima. A geštalt psihoanaliza nudi tri načina rada: individualni, grupni i kombinovani. I ne samo da se koristi u terapeutske svrhe, nego može u drugim oblastima. Na primer u Velikoj Britaniji primenjuje se u obrazovanju, onda u psihologiji ljudskih resursa, u upravljanju ljudskim resursima, odnosno organizaciji preduzeća, i uopšte gde postoji potreba za radom s grupama. Reč geštalt najbliže znači celina. Čoveka gleda kao jedinstveno biće, spoj psihe i tela. Mi ne reagujemo samo rukovodeći se razumom ili iz osećanja, uvek reagujemo jedinstveno i naše ponašanje je najkonstruktivnije i najracionalnije ako je sve na svom mestu, ako uzimamo u obzir i šta osećamo i kako je za nas najkorisnije, najracionalnije.

 

Ova metoda nije čisto verbalna, više je neverbalna jer se bavi radom na osećanjima, na telu. Posebno je važan govor tela jer su osećanja povezana s telom. Mi možemo da potisnemo neko osećanje, ali ono nije otišlo, ono je ostalo u telu i pravi nam razne probleme i kasnije imamo tegoba u nekom delu tela. Čak se tako menja i fizički izgled ljudi. Na primer nekad su bili lepi a onda posle dvadeset godina više nisu, izgledaju drukčije i ne više simpatično, zato što imaju razna mišićna grčenja na licu, da ne govorimo o telesnom stavu, telesnoj poziciji, koji nisu prirodno dati nego su oni to sebi napravili tako što su zadržavali loša osećanja.

 

Da li se zato za neke ljude kaže da ružno stare?

 

- Da, to je to. Dakle to su oni koji nisu u kontaktu sa sobom, sa svojim osećanjima, potiskuju ih i tako blokiraju neke delove lica, na primer deca čelo, oko očiju, ne mogu da podignu obrve.

 

Manje truda - više poštovanja?

 

Nespremnost da snosimo posledice se veoma neguje u našem vaspitanju. Napušten je patrijarhalni model porodice a nije uveden neki novi već se svako prema svom nahođenju ponaša. Vaspitavaju se na primer deca po nekom sećanju, ono što je njemu smetalo u detinjstvu ne nameće svom detetu bez obzira na to da li je bilo dobro ili ne. Tako se deca previše zaštite, što nije dobro. Na primer ako ja bacim čašu i svaki put je neko uhvati, ja nikad neću znati da se ona može razbiti. Znači, ne mogu znati posledicu mog ponašanja. Tako neki roditelji rade deci domaće zadatke i stalno ih štite pa se začude posle punoletstva kako nisu motivisani da sami nešto urade.

 

Nama su svojstvene krajnosti, pa ima i drukčijih roditelja?

 

- Postoji i druga vrsta roditelja koji gotovo i ne brinu o svojoj deci i ishod je isti - neodgovorno dete odnosno čovek.

Kod nas se propagira povećanje nataliteta a ne govori se o onom što je važnije - odgovornom roditeljstvu. Onaj ko ima dete treba da zna tačno koliko mora da ga štiti i koju vrstu ljubavi da mu pruži a ne šta on misli da treba. Ako ne zna, neka pročita i nauči. Kad dovedu decu, osnovni mi je zadatak da roditelje upoznam kakvo je njihovo dete, jer oni to ne znaju, u zabludi su. Gledaju svoje potrebe, ne detetove

 

Imamo predstavu da smo neki narod koji se žrtvuje za druge, a to nije tačno -mnogi i kada se žrtvuju to je samo iz nemoći kada su već izgubili konce. Ali u suštini nameštaju da sve prođe bez pravog truda.Dešava se i da što se roditelji manje trude, deca ih više poštuju. A ona druga oko kojih su se trudili traže više, da im sve obezbede.

 

Koje su prednosti geštalt - psihoterapije?

 

- Svaka metoda je dobra ako je psihoterapeut dobro sprovodi. Ja sam se za ovu opredelila jer meni najviše odgovara. Dinamična je pa i dramatska, ima uvek neki zaplet i niko ne zna šta će na kraju izaći. Uz vežbe koje se koriste i koje su predstavljene u mojoj knjizi dolazi se do svesnosti a to mogu svi da upražanjavaju. Cilj im je prvo vizuelizacija jer čovek čim nešto zamisli što mu je dotle nejasno već je korak bliže rešenju.

 

Šta podrazumevate pod izgubljenom komunikacijom?

 

- Ako sa sobom nemamo dobru komunikaciju ne možemo je imati ni sa drugima. Ako nemamo dobar kontakt sa sobom dešava se da projektujemo naše u neku drugu osobu, ili u neki odnos. Čega nismo svesni kod sebe - vidimo kod drugih. To može da dovede i do raznih nevolja pa i da neko manipuliše nama.

 

Ponekad je prava umetnost proceniti ljude i to je često izvor trauma.

 

- Ne negujemo direktnu komunikaciju već indirektnu, i to je loše. Hoćemo da neko zapazi našu potrebu a treba da se naučimo da pitamo druge šta žele i da oni pitaju nas, pa će biti manje nesporazuma. Ima jedna priča iz psihološke literature. Dvoje ljudi slavili su 40-godišnjicu braka i žena je prvi put dala sebi koru a mužu sredinu računajući da sad može sebi da udovolji. A muž je rekao: “Baš ti hvala što si bila tako dobra i dala mi sredinu, valjda sam zaslužio”.Takođe ako ne “osvestimo” odnos roditelja koji nije bio dobar prema nama, onda celog života biramo takve osobe koje se loše ponašaju prema nama.

 

Uspeh zavisi od osećanja

 

Geštalt terapija polazi od onog što je zdravo u čoveku, pomaže mu da oslobodi svoje kreativne potencijale i da se u stvari razvija. Inače se smatra da svi imamo mnogo više potencijala nego što ih koristimo, da koristimo tek 20 odsto. Ranije je bilo zabluda da su sposobnosti i inteligencija važniji za naš uspeh, međutim, sada se zna da nisu, nego naša osećanja. Od osećanja zavisi kako reagujemo na pojedine stvari i da li ćemo realizovati naše sposobnosti. To potvrđuju i rezultati Mense; kažu da najveći koeficijent inteligencije ima jedna žena koja vozi kamion u Kaliforniji.

 

Naročito inteligencija nije povezana s kreativnim potencijalima. Oni se ne mogu izmeriti psiho-testovima. Testovi najbolje ispituju sposobnost učenja, savlađivanja gradiva. A oni koji su bili odlični učenici i studenti ne postižu nešto više naspram drugih kasnije u životu.

 

http://www.amfiteatar.org/cgi-bin/yabb/ ... 1137248050

pretraga sajta

izdvajamo

besplatno na sajtu

BESPLATNO OPŠIRNIJE

KALENDAR DOGAĐAJA

BEOGRAD, NOVI SAD...

oglašavanje seminara, predavanja, tribina, radionica.

Kako postaviti dogadjaj na kalendar?

POLEMIKA NA TEME SAJTA
VIRTUELNE PROMOCIJE

uputstvo za pristup

za ULAZ klikni na sliku

povremeno je potrebna šifra: sokak