Sinhronicitet i uzročnost.

Preovladavajuće načelo objašnjavanja u današnjem svetu je svakako ono kauzalno. Ali, kauzalnost se ne može posmatrati kao apsolutna istina, jer ima slučajeva gde je ovo načelo neprimenjivo. Zato su zakoni proizišli iz načela uzročnosti statistički zakoni, i njihova istina nije apsolutna, već su oni uglavnom ili pretežno istiniti, što implicira postojanje neuzročnih izuzetaka, koji se obično nazivaju slučajnostima. Za neke od njih postoji mogućnost da će biti uzročno objašnjeni, ali za neke je ta mogućnost potpuno isključena, i upravo oni predstavljaju zbivanja koja nazivamo sinhronicitetskim.

To su pre svega oni slučajevi u kojima postoje istovremena preklapanja dva događaja, bilo da su oni fizički, bilo psihički. Kad bi se u tim slučajevima držali načela uzročnosti, morali bi smo da kažemo da je neka naša, na primer, misao, dovela do nekog spoljašnjeg događaja, ili obrnuto. Uzročnost po sebi ne obuhvata podudarnosti, jer svaki od ovih događaja gleda kao neprekinute u vremenu, dok načelo sinhroniciteta prelazi preko vremena, što smo već pokazali, i time omogućuje podudaranje. Postuliranje ovakvog načela objašnjenja otvara novi momenat u objašnjavanju pojava koje su ranije objašnjavane onim što je Jung nazvao magijskom uzročnošću, pripisujući tako duši svojstva koja prevazilaze njenu moć delanja.

Sinhronicitet, psihičko i fizičko. Još jedan od sržnih problema kojima se Jung bavio kroz okvir sinhroniciteta je problem povezanosti psihičkog i fizičkog. Smatrao je da uzročnost ne pruža dovoljno osnova za razumevanje te veze, već je rešenje tražio na nivou poimanja kontinuuma, i fizičkog i psihičkog, koji su po sebi nepojmljivi (Progof, 1994.), prebacujući time posmatranje njihovog odnosa na nivo psihoidnog.

Carl Gustav Jung (Karl Gustav Jung) (1875-1961)Time je Jung postulirao ekvivalentnost psihičkih i fizičkih procesa, što je suština pojma sinhroniciteta, koji i predstavlja istovremeno smisaono poklapanje fizičkog i psihičkog zbivanja.

Ovde je Jung postavio još jedno zanimljivo pitanje, a to je pitanje odnosa duše i tela. On smatra da posmatranje ovog odnosa kroz kauzalni okvir dovodi do zaključaka koi nisu baš bliski iskustvu, odnosno, da fizički procesi uzrokuju psihičke, i obrnuto, jer, "teško je shvatiti kako hemijski procesi mogu proizvesti psihičke, ili kako jedna bestelesna psiha može pokrenuti materiju" (Jung, 1989.).

Jung ovaj redukcionistički pogled prevazilazi, smatrajući da se problem usklađivanja psihičkih i fizičkih procesa u živom organizmu može shvatiti pre kao sinhronicitetska nego kao uzročna veza (Ibid.). Iako i sam navodi neke primere koji potkrepljuju ovu tvrdnju, njegov je generalni zaključak da je ona ipak teško dokaziva. Ali, ako se ikad dokaže, Jung upućuje da više neće biti osnove da se sinhronicitet smatra relativno retkom pojavom (Ibid.).

Sinhronicitet, prostor i vreme. Da bi se svet mogao objašnjavati kategorijama kauzaliteta, neophodno je postulirati postojanje kategorija prostora i vremena. Odredivši sinhronicitet kao psihički uslovljenu relativnost prostora i vremena, Jung je uveo jednu novu dimenziju posmatranja ovih pojava.

Oslanjajući se na Rajnove eksperimente (o kojima ćemo nešto kasnije govoriti), Jung je došao do zaključka da su prostor i vreme elastični, da su u stvari, psihičke kategorije i da su samo prividno objektivna svojstva sveta, kao i da mogu biti svedeni na tačku nestajanja. Jednom rečju, prostor i vremem ne postoje po sebi, već su samo pretpostavke svesnog uma (Jung, 1989.), čija je konačna osnova arhetipska, pa se u načelu može pretpostaviti da su oni jedno te isto (Ibid.).

To upravo implicira pretpostvku o sinhronicitetu, zašta je eksperimentalno pokazano kroz rezultate Rajnovih istraživanja, na koje nisu uticale promene ni u prostoru ni u vremenu.

Ali, Jung nije imao namreu da obezvredi ove pojmove, već da ih dopuni, uvodeći u trojstvo prostora, vremena i uzročnosti još jedan element, sinhroniocistički, gradeći na taj način od trojstva četvorstvo, koje čini mogućim jedan celovit sud. Prednost dodavanja ovog pojma je u tome što omogućuje da se u naš opis i poznavanje prirode uključi i psihoidni činilac, odnosno jedan a priori smisao (Jung, 1989.). Jung nudi sledeći model:

Dve linije se seku pod pravim uglom i svaka od linija ima strelicu na oba kraja. Na vrhu gornje strelice piše "Prostor", na dnu "Vreme", levo"Uzročnost" , a desno "Sinhronicitet".

 

Ovaj je model Jung dopunio zahvaljujući otkrićima moderne fizike. U saradnji sa Paulijem, suprotnost prostora i vremena zamenjena je suprotnošću očuvanja energije i prostorno/vremenske neprekidnosti, pa je ponuđen sledeći model (Jung, 1989.):

Dve linije se seku pod pravim uglom i svaka od linija ima strelicu na oba kraja. Na vrhu gornje strelice piše "Neuništiva energija", na dnu "Prostornovremenska neprekidnost ", levo"Stalna veza putem učinaka - uzročnost " , a desno "Nestalna veza putem slučajnosti i smisla - sinhronicitet".

Ovaj model omogućava bolje sagledavanje odnosa uzročnosti i sinhroniciteta. Najkraće rečeno, postaje evidentno da se sinhronicitetske pojave ne mogu objasniti uzročno, jer se u suštini sastoje "od slučajnih istoznačnosti", zasnovanih na neodređenim činiocima koji imaju osnovu u psihoidnom. Ovakav model s jedne strane, zadovoljava prtpostavke savremene psiohlogije, a s druge savremene fizike.

U daljem ćemo tekstu pokušati da sagledamo još neke veze psihologije i fizike, koje su proistekle zahvaljujući sinhronicitetu.

Sinhronicitet, psihologija i fizika. Na Jungovu misao o sinhronicitetu uticala su otkrića moderne fizike, a od velikog su značaja i njegove veze sa fizičarima Nilsom Borom, Volfgangom Paulijem, ali i njegovo prijateljstvo u mladosti sa Albertom Ajnštajnom. Njihov rad je od važnosti u tom smislu što predstavlja temeljno preispitivanje uzročnosti, a implikacije čega su široko poznate savremenom svetu.

Iako se nigde ne poziva na njega, Jungova veza sa Ajnštajnom više je nego očigledna, pre svega kad se zna da su bili u bliskim odnosima početkom XX veka. Po Progofu (1994.), Ajnštajnova teorija relativnosti osnova je i polazište za Jungovu misao o sinhronicitetu, ali i za njegove kasnije reformulacije teorije arhetipova. To pre ako se ima u vidu da je Ajnštajn u svojoj teoriji relativnosti ostavio mesto za "još nešto" što treba dodati, da bi se svmir razumeo u svojoj dinamičnosti: ostavio je mesto za posmatrača, za subjektivni činilac. Saznavanje objektivne stvarnosti nužno uključuje posmatrača, bilo da se radi o makrokosmičkim veličinama, ili o oblasti atomskih veličina. S druge je strane Jung kroz sinhronicitet pokušavao da razvije pojam ekvivalntan pojmu relativnosti, s psihom kao dodatnom dimenzijom.

Ovde treba spomenuti tzv. hipotezu o delovanju na daljinu, jedan od poznatih Ajnštajnovih misonih eksperimenata (Einstein, Podolsky, Rosen, 1935., prema: Stojnov, Ristić, 1999.;Semjuels,2002.). U kratkim crtama, evo o čemu se radi.

Ovaj se eksperiment zasniva na elektronima čiji je ukupni spin jednak nuli, što će reći da, ako je smer rotacije jednog elektrona nalevo, smer rotacije drugog elektrona mora biti na desnu stranu, ukoliko je smer rotacije jednog na gore, drugi će morati da bude na dole. Ovo važi i ukoliko su elektroni razdvojeni toliko da jedan bude na Himalajima, a drugi na dnu Atlanskog okeana. Problem je u tome kako svaki elektron zna u kom smeru da se rotira, da bi spin bio jednak nuli? Osovine na osnovu kojih se utvrđuje smer spina u prostoru postoje samo kao potencije koje bira eksperimentator. Kako elektron može, štaviše, da zna za koju se osu rotacije opredelio istraživač? Rešenje se nameće u hipotezi da su elektroni, a i eksperimentator, povezani nelokalnim, i neuzročnim vezama, da oni, u stvari čine nedeljivu celinu.

Još jedno važno područje istraživanja u fizici čine diskontinuiteti. Nils Bor je upotrebio izraz korespondencija da bi protumačio odnos između diskontinuuma, odnosno čestica, i kontinuuma, odnosno talasa. Jung ističe "da sinhronicitet nije ništa više zbunjujući nego što su to diskontinuiteti" (Jung, 1995.), navodeći da neobjašnjivost i jednog i drugog ne potiče iz činjenice da je uzrok nepoznat, već da nije čak ni zamisliv. U osnovi i jednog i drugog fenomena nalazi se načelo korespondencije, čak, smislene podudarnosti.

I otkriće radioaktivnosti je doprinelo poljuljavanju temelja uzročnosti, jer radioaktivno raspadanje, odnosno pojava poluživota, predstavlja neuzročni događaj, zasnovan na poretku koji uključuje sinhronicitet (Jung, 1989.).

Svi su ovi izumi savremene fizike ukazali da uzročnost nema apsolutnu poziciju, i da se trojstvu prostora, vremena i uzročnosti mora dodati još jedan element, subjektivni, koji se ogleda u načelu sinhroniciteta, da bi celovit uvid mogao biti uspostavljen.

Ovakav način gledanja vodio je Junga do uverenja da će se fizika i psihologija stopiti, a da će spona između njih biti korespondencija dubinskog poimanja psihe i subatomske fizike (Progof, 1994.).

Zato je Jung ulagao ogroman napor u raspravu povodom sinhroniciteta, koju je vodio mnogo više sa fizičarima, nego sa psiholozima, jer je načelo sinhroniciteta video kao opšte načelo primereno svim naukama a ne samo naukama o čoveku.

Sinhronicitet - načelo objašnjenja. Semjuels (2002.) govori o opasnosti koja preti terminima Jungovske psihologije, a to je opasnost reifikacije, odnosno da je čovek često u iskušenju da ono što je promenljivo, fluidno i iskustveno shvati kao konkretno, bukvalno i stvarno. Međutim, ova opasnost ne prei samo Jungovim terminima. Upravo zato što je ovako shvaćeno, bilo je potrebno dosta vremena, truda i oštrih poteza da se načelo uzročnosti vrati na poziciju načela objašnjenja koje nije inherentno svetu u kome živimo. Ali o tome smo već ranije govorili (vidi poglavlje 2).

Ovde želimo istaći Jungovo gledište o ovom problemu. Jung je uzročnost i teleologiju smatrao proizvoljnim načinima mišljenja kojima se služimo da bi uredili i razumeli prirodne pojave; oni se ne nalaze sami u prirodi (Hol I Lindzi, 1983.).

Kroz načelo sinhroniciteta Jung je takođe nastojao da opiše jedan način mišljenja koji obuhvata one fenomene koje bismo nazvali neuzročnim i neracionalnim. Otud se sinhronicitet pojavljuje kao treće načelo tumačenja, pored uzročnosti i teleologije.

Budući svestan nedostataka uzročnosti, Jung je tumačenje nesvesnog smestio u okvire teleološkog objašnjenja; kako i ono nije moglo da pruži odgovore na neke probleme, Jung je došao do načela sinhroniciteta, što smo već ranije pokazali. Iako je teleološki način tumačenja zadržao središnji položaj u Jungovskoj psihologiji, sinhronicitet ipak predstavlja nezavisno, sui generis načelo, koje nema pretenziju da zameni već pre da uravnoteži i upotpuni prethodna dva (Progof, 1994.).

Pri tome je jako bitan kontekst u kome se sinhronicitet razumeva. Sinhronicitet se može posmatrati kao načelo koje je u posebnoj vezi sa iskustvom ljudskih bića; i u tom su mu slučaju implikacije velike, ali su ipak ograničene na sadašnjost ljudskog života. S druge se strane sinhronicitet postavlja kao opšte načelo razumevanja, primenljivo na sve fenomene u prirodi; u tom je slučaju značajno za sve nauke a ne samo za nauke o čoveku. Odatle je i razumljiva Jungova prevashodna rasprava sa fizičarima o pitanju sinhroniciteta. To, kao što iz svega navedenog sledi, ne ide nasuprot usredsređivanju na ona sinhronicitetska zbivanja u kojima je jedan od delatnih činilaca ljudska psiha.

 

• Sinhronicitet - manifestacije

Kada govorimo o ispoljavanju sinhroniciteta, jako je bitno imati u vidu jednu crtu spontanosti. U tom smislu Marfi govori o "spontanim događajima", podrazumevajući pod tim da se sinhronicistički događaji dešavaju prvenstveno u okviru našeg svakodnevnog života.

Parapsihologija. Jedan od razloga zašto je sinhronicitet teško prihvatan od strane javnosti je i taj što se često izjednačavao sa onim zbivanjima koja spadaju u domen parapsihologije. I sam Jung je dosta često navodio parapsihološke fenomene, kao što su telepatija, vidovitost, telekineza, i dr. kao potvrdu sinhronicitetu, ističući da su to fenomeni koji se pružaju preko prostora i vremena, i da spadaju u retke pojave.Njegova autobiografija obiluje takvim primerima ( vidi: Jung, 1995). Progof ( 1994 ) ističe sličnu, ako ne i istu dubinsko - psihološku osnovu parapsiholoških i sinhronicističkih fenomena.

Iako ima osnova za takvo izjednačavanje, sinhronicitet se ipak ne može svesti samo na ovakve fenomene, na šta ukazuju i otkrića savremene fizike, o čemu smo već govorili. Mi ćemo ovde govoriti o još nekim manifestacijama, koje su na granici parapsihologije, a kroz različite okvire.

Snovi. Jedan od vidova ispoljavanja parapsiholoških, i/ili sinhronicitetskih fenomena je kroz sanjanje, u šta spadaju snovi o budućnosti ( prekognitivni snovi ), kao i snovi koji sadrže informacije nepoznate egu u budnom stanju ( vidoviti ili telepatski snovi ) ( Hol, 1996 ). Preko snova se sinhronicitet može ispoljiti u bilo kom od prethodno navedena četiri oblika, jer sinhronicitetski snovi pružaju dokaz o prostorno - vremenskoj neograničenosti nesvesnog, odnosno o bliskoj vezi nesvesnog jedne i nesvesnog druge osobe. Do sinhronicitetskih snova može doći između bilo koje dve osobe, mada većinu njih i ne primetimo, zato što im ili damo neko normalno objašnjenje, ili liče na uobičajene snove ( Hol, 1996 ).

Religija. Svi oni fenomeni čuda, religijskih ozdravljenja i preobražaja, o kojima se često govori, mogli bi se nazvati sinhronicističkim. Svaka je religija bazirana na veri, koja je bitan element sinhroniciteta. Osnovni doživljaj vere, ma u kom obliku ili predmetu postojao, uvek dotiče najdublje nivoe psihe, pri čemu se otkačinje već poznati process abaissement - a i dolazi do ispoljavanja arhetipa, za šta je religijski okvir vrlo pogodan.

Ji - đing. Jedno od ispoljavanja sinhroniciteta, koje je Junga direktno i navelo na bavljenje ovom temom, je Ji đing, ili "Knjiga promene", pa ćemo se njime malo detaljnije pozabaviti.

U osnovi upotrebe Ji đinga su dva zbivanja. Jedno je situacija u datom trenutku života osobe. Drugo zbivanje je čin bacanja novčića, ili stabljika hajdučke trave, posle čega se čita tekst iz Ji đinga, na koji upućuje šara dobijena jednim od ova dva načina.

Ni jedno zbivanje nema nikakvog vidljivog uzročnog uticaja na drugo, a ipak su nekako međusobno povezani. Jung kaže da, ukoliko je neka uzročnost uopšte prisutna, ona se može sastojati samo u slučajnom padu novčića, ili slučajnoj podeli snopa trave ( Jung, 1995 ). Pri upotrebi Ji đinga, uzročnost nije uopšte implikativna kao unutrašnje načelo Ji đinga; jedini pravi način ulaska u tok zbivanja je preko neuzročnog načela tumačenja.

Ovakvu istovremenu pojavu jednog psihičkog stanja i jednog fizičkog procesa ( bacanje novčića ili hajdučke trave ) objasnili su kao istovetnost značenja, smislenu podudarnost, još dva kineska filozofa, King Wen iVojvoda od Ču - a, u 12 v.pre n.e. (prema : Jung, 1989 ).

Prema tome, jasno je zašto je u vezi sa Ji đingom Jung predložio načelo sinhroniciteta i razradio svoju hipotezu o njemu. Jung smatra i da Ji đing predstavlja eksperimentalni temelj klasične kineske filozofije, a u nekoj meri i sinhroniciteta. Ali, postoje i drugi pokušaji davanja eksperimentalne osnove ovom pojmu.

Eksperimenti. Iako smatra da se u načelu sinhronicitet ne može eksperimentalno proveravati, Jung se poziva na dva eksperimenta kada raspravlja o sinhronicitetu. Jedan od njih je tzv "astrološki ogled" koji je izveo sam Jung, i koji je izložio u svom glavnom delu o sinhronicitetu. Ovo je u suštini statistički ogled, čiji je predmet bila verovatnoća astrološkog sjedinjavanja Sunca i Meseca kod bračnih parova. Pedeset mogućih vidova koje je trebalo uzeti u obzir statistički je obrađeno, i, po Jungu, ovim je nađena statistička osnova sinhroniciteta, jer je zaključio da ne postoji značajna statistička povezanost, kao ni obrazac vezan za slučajnost. Međutim, po mišljenju mnogih autora (pr. Progof, 1994, Semjuels, 2002, i dr.), ovim je eksperimentom izgubljeno vreme, a da se nije dobilo ništa bitno za poimanje sinhroniciteta. Ovaj je eksperiment dosta kritikovan, od toga da je uzorak slučajan i nereprezentativan, da su metode obrade podataka neadekvatne, do toga da se za astrologiju ne može tvrditi da je akauzalna ( Semjuels, 2002 ).

Ali, jedna druga serija ogleda, koja je imala za cilj da pokuša da eksperimentalno proučava parapsihološke pojave, je pružila dobru osnovu za fenomen sinhroniciteta. Ovi ogledi , koje je izveo Rajn ( Rhine, 1948, prema: Jung,1989), se sastoje u sledećem: eksperimentator podiže jednu za drugom brojevima obeleženu kartu iz niza. U isto vreme ispitanik , koji se nalazi odvojen zastorom od ispitivača, ili u drugoj prostoriji, mora da pogađa znakove karata onako kako ih ispitivač izvlači. Upotrebljava se špil od 25 karata, od kojih je po 5 obeleženo istim znakom: zvezdom, četvorouglom, krugom, krstom i talasastom linijom. Pri tome ni ispitivač ni ispitanik ne znaju kojim su redom karte poređane. Kruna ove serije eksperimenata bila je kad su dobijeni pozitivni rezultati, a ispitivač i ispitanik su bili razdvojeni 4000 kilometara.

Tumačeći svoje rezultate, Rajn nije bio spreman da izađe van okvira uzročnosti, ali su zato ovi ogledi bili višestruko značajni za Junga, koji je smatrao da oni pružaju presudni dokaz za postojanje neuzročnih spletova događaja. Pored toga što su dekreditovali uzročnost, oni su pokazali i da su prostor i vreme psihičke kategorije, koje se mogu svesti i na tačku nestajanja, na šta ukazuju ogledi na velikim daljinama. Ovi ogledi su pokazali i da bi bilo pogrešno postulirati neku energiju, već se treba bazirati na nekom unutrašnjem uređujućem načelu. Na taj su način ovi ogledi pružili krucijalni dokaz za načelo sinhroniciteta.

Sumiranje. Sve ovo što smo rekli, i još mnogo toga što nismo, pruža nam uvid da zbivanja u kojima je izraženo načelo sinhroniciteta ima mnogo više nego što se misli. Bacanje novčića u Ji đingu, religijska ozdravljenja, upadljivi događaji u životu pojedinaca, pa i društva samo su neki od njih. Oni se odigravaju neprimetno tokom celog našeg života, i utiču na našu sudbinu na načine koje ne prepoznajemo. Razlog što ih nismo zapazili je taj što nismo znali šta tražimo. Ali, iako ih ne možemo izazvati, možemo razviti osetljivost za njih.

 

 

• Sinhronicitet - implikacije i zaključak

Pojam sinhroniciteta je nesumnjivo jedan bogat pojam , koji obiluje vrlo različitim implikacijama. U najmanju ruku, on nam je značajan u dve ravni. Na teorijskom nivou , otvara dodatnu dimenziju svesti s obzirom na prirodu ljudskog iskustva u univerzumu koji se otkriva. U iskustvenoj ravni, pruža načine za proučavanje onih najtajanstvenijih aspekata čovekovog života.

Teorijske implikacije. Kada govorimo o teorijskim implikacijama, pre svega treba da imamo u vidu ulogu koju je pojam sinhroniciteta imao u preoblikovanju savremenog pogleda na svet, pre svega u tome što je ukazano na nepotpunost racionalističke slike sveta. Vrednost sinhroniciteta je u tome što je, kao još jedno načelo tumačenja, obezbedio način bavljenja onim fenomenima za koje uzročnost nije dovoljna. Kao takav, on će moći da se primenjuje u celome kosmosu, a naročito u onim oblastima gde je uključena psiha. Ovako shvaćen, on postaje opšte načelo, primenljivo u bilo kojoj nauci, a ne samo u naukama o čoveku. Sa poimanjem sinhroniciteta stičemo osnovu sa koje možemo ići dalje u proučavanje ljudske psihe i univerzuma, jer nam pruža okvir za formulaciju opisnih pojmova. Pored toga, sinhronicitetu je svojstveno da povezuje prividne suprotnosti života u smisaonu formulaciju, udružujući pre svega spoljašnje i unutrašnje, psihičko i fizičko. Na taj način je obezbeđena osnova za stapanje psihologije i fizike. Sinhronistička zbivanja sadrže i putokaz za ona dešavanja koja postaju osnova religijskih predanja i mitologije, ali i za zbivanja u političkoj istoriji. Pored toga, ako se ne prepozna sinhronicitetsko načelo kada se ovakav događaj desi, ljudi su veoma skloni da u njega projektuju svoj omiljeni simbol ili učenje, doprinoseći time beskonačnosti okultnih dogmi.

Ipak, iako se ne mogu izazvati, moguće je u nekoj osobi razviti veću osetljivost za sinhronicistička zbivanja, što će dovesti do toga da ih ona bude svesnija, i da može da svoj život uskladi s njima.

Iskustvene implikacije. Pored napred navedenih, iskustvene se implikacije uglavnom svode na implikacije za kliničku praksu i psihoterapiju.

Između terapeuta i pacijenta, pogotovo kada dođe do uspostavljanja transfera i kontratransfera, veoma lako može da dođe do sinhronicitetskih zbivanja. Pri tome, pacijent može da pomisli da terapeut ima neke magijske veze s njim ( tzv. šamanska senka terapeuta). Pacijent, a i analitičar mogu da previše pažnje poklone samom sinhronicitetskom zbivanju, s jedne strane, a s druge, terapeuti su često skloni da jednostavno odbacuju takve događaje kao slučajnosti, mada oni mogu biti od velike pomoći ako im se ozbiljno pristupi. Oni često mogu da rasvetle građu koju ego u budnom stanju ne bi nužno odabrao. Takođe, mogu da se dese u situacijama kada postoji potreba da se izazove veće zanimanje za proces terapije, bilo kod pacijenta, bilo kod terapeuta, privlačeći na taj način pažnju.

Zbog toga, sinhronicitetska zbivanja u terapiji zahtevaju izuzetnu pozornost i pažljivo bavljenje njima, kao i veće razumevanje terapeuta za moguća značenja sinhronicističkih zbivanja.

Hol ( 1996) savetuje da se prema sinhronicitetskim događajima, ako ih uopšte primetimo, treba da odnosimo kao i prema svakoj drugoj psihodinamskoj građi, ali s naglaskom na to zašto je nesvesno koristilo sinhronicitet i na šta on ukazuje. Pored toga, ne bi trebalo da stalno tražimo takva zbivanja, niti da im pridajemo previše pažnje, jer mogu da utiču na strukturu analize.

Zaključak. Na kraju možemo citirati Semjuelsa (2002) koji kaže da sinhronicitet nije teorija o parapsihologiji, niti nekoj drugoj neobičnoj uzročnosti, već predstavlja pokušaj da se definiše problem u kojem pojave za koje se kaže da su nastale slučajno, u suštini nisu uzrokovane slučajnošću.

S naše strane, smatramo da bi bilo zanimljivo pokušati da se sinhronicitet sagleda iz perspektive konstruktivističke metateorije. Na Kantovskom nasleđu zasnovani metateorijski koncepti proaktivne kognicije, morfogeničke strukture jezgra, i samoustrojavajućih procesa razvoja ( Stojnov, 1996), zajedno sa dubljim filozofskim osnovama, čini nam se da bi bile dobra osnova za to.

 

 

• Literatura

Navođena...

• Braightwaite, R.B.: Scientific explanation, Cambridge at the Univ. Press, 1968

• De opificio mundi

• Einstein, A., B.Podolsky, N.Rosen: Can qantum-mechanical description of physical reality be considered complete, Physical review, 47, 777; 1935

• Hipokrat: De Alimento

• H.C.Agrippa od Nettesheima: De occulta philosophia libri tres, Koln, 1533

• Jung, C.G.: Aion, CW 9, Princeton Univ.Press, 1959, (I German edition 1951)

• Jung,C.G.: Answer to Job, CW 11,isto

• Lajbnic,G.V.: Monadologija

• McDougall,W.: Introduction to social psychology, Methen, London, 1936

• Milić,V.: Sociološki metod, Nolit, Beograd, 1965

• Mirandola, della, Pico: Opera Omnia, Basel, 1557

• Rhine, J.B.: Reach of the mind, London i New York,1948

• Chardin, de P.T.: The phenomenon of man, Harper & Brothers, New York, 1959

• Schopenhauer, A.: Parerga und Paralipomena, Berlin,1891

Korišćena...

1. Jung,K.G.: Sećanja, snovi, razmišljanja, Atos, Beograd, 1995

2. Jung,K.G.: Sinhronicitet - načelo neuzročnog povezivanja, u: Jung,K.G., V. Pauli: Tumačenje prirode i psihe, Globus/ Prosveta, Zagreb,1989

3. Nietche, F.: Volja za moć, Mladost, Zagreb, 1988

4. Popović,B.: Bukvar teorija ličnosti, DPS, 1996

5. Popović,B.: Psihologija ličnosti, DPS, 1997

6. Popović,V.: sa kursa analitičke psihologije, u PPSC, Beograd,2002/3

7. Progof,a.: Jung, sinhronicitet I ljudska sudbina, Ezoterija, BG,1994

8. Radonjić,S.: Uvod u psihologiju, ZZUNS, BG,1988

9. Samjuels,E.: Jung I njegovi sledbenici,ZZUNS, BG, 2002

10. Stojnov,D.,Ž. Ristić: Granice: svojstva objekata ili tvorevine uma ( priča o 18-oj kamili), Zbornik IPI, 31, BG, 1999, str. 127-145

11. Stojnov, D.: Konstruktivistička metateorija I: Karakteristike konstruktivstičkih pravaca i merila za njihovo razvrstavanje, Zbornik IPI, 28, str. 412-432, 1996

12. Hol, Dž.: Jungovsko tumačenje snova, Ezoterija, BG,1996

13. Hol, V.,G.Lindzi: Teorije ličnosti, Nolit, BG, 1983

pretraga sajta

izdvajamo

besplatno na sajtu

BESPLATNO OPŠIRNIJE

KALENDAR DOGAĐAJA

BEOGRAD, NOVI SAD...

oglašavanje seminara, predavanja, tribina, radionica.

Kako postaviti dogadjaj na kalendar?

POLEMIKA NA TEME SAJTA
VIRTUELNE PROMOCIJE

uputstvo za pristup

za ULAZ klikni na sliku

povremeno je potrebna šifra: sokak