J.G. Bennett - IDENTIFIKACIJA – SVET ILUZIJE

 

Deeper man/str. 170-173



Identifikacija igra vaznu ulogu u Gurdjejevljevoj psihologiji. Javlja se vise puta u knjigama
Uspenksog, u „Potrazi za cudesnim“ i u „Mogucoj evoluciji coveka“.

To je jedna od prvih ideja, sa kojom sam se upoznao, kada sam dosao u kontakt sa ovim ucenjem. Identifikacija je lazna sloboda, iluzija slobode, kada se osecamo slobodnim jer cinimo ono sto zelimo da cinimo. Umesto da pronadjemo sebe, gubimo sebe u onome sto radimo; ono sto radimo, moze biti slobodno, ali mi smo porobljeni. Ljudi se mogu izgubiti u onome sto cine cak i ako to nije ono sto oni zele; cak i ako je to nesto u vezi sa cime nemaju izbora. Kada smo u tom stanju, svako mesanje u ono sto radimo dozivljavamo kao narusavanje svoje slobode.


  Dok na primer kuvamo u kuhinji, bivamo toliko uzbudjeni, toliko se identifikujemo sa onim sto radimo, da ako neko udje u kuhinju i kaze nam da to ne radimo na pravi nacin, postajemo ljutiti i osecamo da smo na taj nacin napadnuti. Osecamo da se nasa sloboda sastoji u tome da to radimo na svoj sopstveni nacin; ali time smo odbacili onu slobodu, koju bismo mogli da imamo, i uz mogucnost da budemo slobodni da radimo bilo sta, biramo da postanemo robovi.

Kada smo identifikovani, tacno je reci, da uopste vise nismo mi, jer smo preneli nas osecaj za realnost na nesto izvan sebe. Mi cak cinimo da stanje identifikacije izgleda kao nesto vredno, hvaleci coveka koji se slama od posla ili trosi ogromne sume novca na poslednju, senzacionalnu – dakle, pogodnu za identifikaciju – knjigu ili film. Mi postajemo robovi svega sto radimo, bivamo porobljeni od ljudi koje srecemo i situacija u koje ulazimo, a ipak, tu je ta uzasna apsurdnost, da u svemu tome mi verujemo da smo slobodni.

Mozemo se na primer boriti sa sobom, pokusavajuci da potisnemo izrazavanje nekog negativnog stanja, dok iznutra kljucamo. Tada iznenada izbacimo sve to i dok smo objektivno odbacili sve ono, sto smo stekli tokom tog napora, osecamo se bolje zbog toga i pravdamo sebe rekavsi da smo samo hteli da budemo iskreni. Dopustili smo da nas kontrolise ta negativna trijada, ipak, osecamo se dobro, osecamo se mnogo bolje zbog toga, jer cak i ne slutimo da takva negativna stanja nemaju mesta u bilo kome ko polaze prava na to da se naziva covekom.

Ili, ponovo, nalazimo to stanje veoma jasno kada je rec o nasim vlasnistvima. Svi mi imamo neka vlasnistva, za koja smo zakaceni ili sa kojima se identifikujemo, i ukoliko postoji bilo kakva opasnost da to izgubimo, to je za nas gore, nego da izgubimo sami sebe. Secam se veoma upadljivog primera, koji se odigrao davno, davno, kada sam bio jedan od ucenika u grupama Uspenskog. Razgovarali smo o teskocama koje imamo da se setimo sebe i on je rekao da moramo imati faktor za podsecanje, da bismo se setili. Nastavio je izjavom, da, kako bismo imali faktor prisecanja, treba da zrtvujemo nesto sto nam je veoma dragoceno, da odbacimo nesto sto je sa nase tacke gledista veoma vredno. Jedna zena je rekla da postaje ocajna, jer vec nekoliko meseci pokusava da uradi nesto, ali je nesposobna da uradi bilo sta. Rekao joj je da treba da se osvrne po svojoj kuci i nadje nesto do cega joj je istinski stalo i da to zrtvuje. Izgledala je veoma zbunjeno za trenutak, a zatim rekla: „Pa, imam veoma lepi servis za caj kod kuce, koji sam nasledila od majke i za koji sam veoma vezana.“ Njegov odgovor je bio: „Polomite jednu od Vasih drezdenskih soljica i seticete se sebe.“ Sledece nedelje dosla je u istinski histericnom stanju i rekla: „Bila sam tako uznemirena onim sto ste rekli o mojim drezdenskim soljicama. Ne bih mogla da razbijem neku od tih soljica, cak i ako bih time spasla svoju dusu.“ Njegov odgovor je bio jednostavno: „Vidite li sta znaci identifikacija?“

Nasi licni odnosi se uvek kvare, jer se identifikujemo sa ljudima i onim sto bi mogli da misle ili osecaju za nas. Dovoljno je da neko napravi najbeznacajniji mali gest i nas unutrasnji svet se puni svim vrstama emocionalnih reakcija. Bilo sta na ovom svetu se moze preuvelicati do apsurdnih razmera. Rec kritike i mi verujemo da smo omrazeni prognanik. Pohvala i verujemo da smo cenjeni kao mudra osoba ili kao izuzetno vazni. U svim tim primerima, niko drugi nije ucinio da se identifikujemo. Ako nas nesto izbaci iz stanja identifikacije, to shvatanje je praceno jednim veoma neprijatnim osecajem koliko smo izgubljeni bili; tesko mozemo podneti da se suocimo sa tom istinom.

Kada smo identifikovani, nasa slika o svetu je veoma mala. Sadasnji trenutak se sazima u tacku. Ali kada smo potpuno identifikovani, sasvim izgubljeni, verujemo da smo u najvecem stepenu slobodni, da vidimo sve sasvim realno. Na pocetku, kada se susretnemo sa ovom idejom, gotovo nam je nemoguce da prihvatimo da se ikada mozemo identifikovati: drugi ljudi, da, ali mi ne. Ali kada to jednom istinski sagledamo u sebi, kada okusimo gorki ukus njene realnosti, za nas vise nije moguce da na sebe gledamo kao ranije. Ne mozemo vise „spavati u miru“, kako je to Gurdjijev rekao. To je razlog, zasto samo-posmatranje mora da se preduzme uz odlucnost da se ne zastane ni na jednoj barijeri, da se ne ustukne ni od cega sto se otkrije i da se ne propusti da se obradi ono sto neizbezno sledi iz onoga sto je vidjeno.

Dok sam radio sa jednom od grupa Uspenskog, nalazili bismo se samo jednom nedeljno, ali smo provodili mesece i cak godine da bismo dosli do razumevanja o tome kako ti negativni zakoni deluju na nas i kako ih, jednom kada razumemo njihovo delovanje, mozemo zameniti, stavljajuci sebe pod uticaj visih zakona. U realnosti, ne postoje dva razlicita pristupa ovom radu, jedan, koji se bavi negativnim zakonima, i drugi, koji se bavi visim zakonima, sustinskim zakonima. Svaki put, kada putem borbe sa nasim negativnim stanjima dodjemo do tacke na kojoj smo u stanju da se odvojimo od sebe samih i da sebe posmatramo nepristrasno, ne samo da razumevamo kako nizi zakoni deluju, vec takodje u isto vreme kreiramo prostor u sebi, koji je slobodan od njihovog uticaja, koji deluje pod drugacijim zakonima. I svaki put, kada pristupimo bilo kakvom teoretskom istrazivanju visih zakona, zakona sustine, a koje nije utemeljeno na radu na sebi, ne dozivljavamo delovanje viseg zakona, vec samo delovanje imaginacije. Gurdjijev je rekao vise nego jedanput da ovo ucenje potice iz svesnog izvora. Da bismo ga razumeli, morali bismo biti u stanju da mu pridjemo svesno, da budemo u stanju da mu pristupimo uprkos, a ne preko nase mehanicnosti. Mozemo reci da je citava tema negativnih zakona od ogromnog znacaja za razumevanje ljudske psihologije uopste i od posebnog znacaja za razumevanje psihologije naseg moguceg razvitka, pod uslovom, naravno, da se svemu tome pristupa na pravi nacin, to jest, posavsi od nasih sopstvenih negativnosti i nase sopstvene mehanicnosti. I mada smo mi sami jedini pravi predmet ovog proucavanja, to nije nesto sto mozemo uciniti sami.

 

Jose Reyes – "ILUZIJA I STVARNOST"
intervju za casopis “3Millenaire”
Naslov: “Uciniti sustinu aktivnom” (Making essence active)

 

3Millenaire: "Dok posmatram svoje ponasanje tokom dnevnih aktivnosti, vidim da samo reagujem. I vise od toga, te reakcije su vecinom negativne: strah, ljutnja ili iritacija, neprijateljstvo, otpor prema onome, sto se od mene trazi, inertnost, stres. Ja sam potpuno identifikovan sa tim unutrasnjim stanjima... Da li je to realnost?

Jose Reyes: Da, to jeste realnost.

Mi svet i dogadjaje vecinom vidimo onako kako nam to boja nasih naocara dopusti. Tako da to zaista mozemo nazvati „realnoscu“, ali moramo reci da je to „subjektivna realnost“. Da bi se videlo ono sto je realno i da bi se prema tome videla realnost, ne smemo biti identifikovani, jer u trenutku kada se identifikujemo, gubimo kontakt sa (objektivnom) realnoscu i sami postajemo svoja sopstvena realnost, drugim recima, moje negativne emocije su za mene realne, dok god sam identifikovan sa njima.

Prva stvar, koju moramo videti, pre nego sto budemo u stanju da razlikujemo ono sto je realno bez znakova navoda od onoga sto je realno sa znakovima navoda, je da tu mora postojati stanje odvojenosti, u kome sam u stanju da pomerim svoj centar gravitacije na posmatraca. To je psiholoski proces, koji nije upravljen ka mislima, osecanjima i senzacijama.

To je znacenje „rada na sebi“ gde pocinjete jasno da razlikujete dva stanja – jedno, u kome ste potpuno uronjeni u misao, osecanje i senzaciju (vi postajete jedno sa tom mislju, osecanjem ili senzacijom) i drugo, gde ste u stanju da vidite to stanje i istovremeno vidite sebe.

3Millenaire: Dostici nivo opazanja, na kome mozemo istovremeno videti sebe i svoje ponasanje je neuobicajeno u zivotu. Kako mogu da eksperimentisem sa tim stanjem bica u svakodnevnom zivotu? Da li tu postoje neki stepeni, koje treba dostici?

Jose Reyes: Da, morate postati covek broj 4. Dok god smo ljudi 1, 2 ili 3 nase opazanje samih sebe ce uvek biti zamagljeno percepcijom centra, u kome smo ustanovili centar gravitacije. Tako se nacin, na koji percipiramo ponasanje odvija bilo kroz intelektualni centar, bilo kroz emocije. G. Gurdjijev je rekao da je precepcija preko jednog centra ludilo, preko dva centra halucinacija.

Covek broj cetiri prema ovom ucenju (cetvrti put) je covek, koji je putem Rada na sebi doveo sva tri centra u balansirano stanje, sto znaci da su njihove funkcije sada harmonicno koordinisane da hrane njegovu sustinu, tako da moze postici zrelost emocija.

Sada, da bismo dodatno razjasnili receno, posluzimo se analogijom sa kucom, koja je u potpunom haosu, gde niko vise ne upravlja i u kojoj sluge sebe zovu „Ja“. To je kuca na tri nivoa. Tada nekoliko inteligentnijih slugu odluce da medju sobom izaberu slugu, koga ce svako slusati i sada taj sluga sebe naziva zamenikom upravnika, ali ni on nije pravo „ja“. On pocinje da proucava ucenje, da uci o Radu, o kuci i shvata da je on samo privremeni upravnik, ali da sada pravi upravnik moze da uredi kucu i pripremi mesto za dolazak pravog „Ja“.

Drugi stepen predstavlja ono sto nazivamo samo-posmatranjem, to je pocetak razumevanja o sebi. Taj posmatrac se naziva „pravi upravnik“ i on posmatranjem pocinje da stice snagu za odvajanje od obicnih „Ja“ koja postoje u svakom od centara. On priprema kucu za dolazak pravog „Ja“ ili gospodara.

3Millenaire: "U ovom ucenju se postavlja i pitanje prave i lazne licnosti. Sta je lazna licnost? Da bi se postalo covek broj cetiri, da li to znaci da lazna licnost mora da nestane? Kako se lazna i prava licnost odnose prema mnostvu „Ja“, prema privremenom upravniku i pravom Ja? "

Jose Reyes: Postoji velika razlika izmedju lazne licnosti i licnosti. Lazna licnost stoji u tesnoj vezi sa egom osobe; mi cinimo stvari da ljudi ne bi govorili protiv nas, ili se ponasamo na odredjeni nacin, da bi ljudi mislili dobro o nama.

Lazna licnost stalno izgleda i pretvara se da jeste ono sto nije. Ona se takodje naziva nistavnom, jer predstavlja sliku nas samih, koju smo izgradili svojom imaginacijom. Sa laznom licnoscu uvek zelimo da nas ljudi cene zbog onoga sto nismo, lazemo drugima o sebi i sami verujemo u te lazi.

Laznu licnost je veoma tesko unistiti, jer ju je kreirala vecina navika centara i u skladu je sa njom.

Licnost sa druge strane nije negativna, niti stetna za nas, naprotiv, ona je potrebna, ali na pravom mestu. Licnost je nase znanje, nase iskustvo, obuka koju smo dobili, nacin na koji brinemo o sebi i odgovamo svetu; problem sa licnoscu je u tome sto ona odgovara na zivot bez ucesca sustine i preuzima inicijativu u bilo kojoj aktivnosti, koju preduzmemo tokom dana; sediste Licnosti je u formativnom aparatu, tako da ona vecinom koristi reci i argumente da bi odgovorila na zivotne situacije.

Cetvrti put nam daje alatke koje mozemo koristiti da obrnemo pravac situacija, tako da sustina moze postati aktivna, licnost pasivna i tada je sustina u stanju da koristi licnost onako kako je potrebno u nekoj situaciji. To je stanje coveka broj cetiri, kod koga se centri nalaze u balansu, sto znaci da sve aktivnosti preduzima pravo „Ja“ u njemu i da su sve funkcije podredjene tom pravom „Ja“. U tim okolnostima ego vise nema uticaj, niti odredjuje ponasanje osobe i on ce nestati, jer osoba vise ne zivi od pojavnog i nistavnost vise ne mora da se pretvara da jeste, jer osoba sada „jeste“.

Razlicita „Ja“ dolaze iz razlicitih centara, postoje intelektualna Ja, emocionalna Ja i fizicka Ja, mnoga Ja se nazivaju slugama u kuci. Privremeni upravnik je jedan od Ja, najcesce smesten u intelektualnom centru. On je taj koji uci o Radu, cita o njemu, pokusava da ga primeni, ali nema dovoljno snage, on je slab, i ako se dva li vise Ja udruze, mogu da odnesu prevagu nad svim onim sto mu znanje steceno kroz Rad kaze da ucini.

Pravi upravnik sa druge strane nije jedno od Ja, on je proizvod samo-posmatranja, rezultat uvidjanja koliko smo podeljeni. On nije sacinjen od istog materijala kao i niza Ja, koja nemaju kontrolu nad centrima. Upravnik, koristeci energiju dobijenu pamcenjem sebe, ima potpunu kontrolu nad ponasanjem svakog centra i tako se kaze da on priprema kucu za dolazak pravog Ja, punopravnog vlasnika.

3Millenaire: "Proces, koji ste opisali, vodi do ideje o nivoima realnosti, gde covek dozivljava realnost na drugaciji nacin u skladu sa svojim nivoom. Da li je ta skala povezana sa oplemenjivanjem energije, na primer putem pamcenja sebe?
Jose Reyes: Da, realnost se opaza u skladu sa nivoom energije, koju smo sposobni da generisemo, izdrzimo i odrzimo. Ako to primenite na svakodnevna iskustva, lako cete videti da vase raspolozenje zavisi od toga koliko energije imate u datom trenutku. Kada smo srecni, sve izgleda ruzicasto, sa druge strane, kada ste tuzni, sve dobija trn.

Svaka energija je u stanju da nam pruzi vise ili manje sposobnosti da opazamo realnost; ta realnost moze biti vrhunski subjektivna za ljude, ciji je nivo energije tako nizak, da samo svoja stanja mogu da percipiraju kao realna.

To je slucaj „coveka masine“, koji vidi samo uz pomoc automatske energije; sledeci nivo bi bio nivo senzitivnosti, na kome postajete osetljivi na impresije i postajete svesni da ih primate. Na tom nivou ne samo da cujete, vi i slusate, ne samo da gledate, vi i vidite, ne samo da jedete, vec i kusate, ne samo da dodirujte, vec osecate dodir.

To je usled toga sto imate novu energiju, organizovaniju nego sto je automatska energija, koja je bazirana uglavnom na reakcijama, privlacnosti i odbojnosti, dopadanju i nedopadanju. Na nivou senzitivnosti pocinjete da bivate gospodar svojih impresija.

Sledeci nivo energije je svesna energija. Ovde svesni procesi, u kojima ucestvujete, pocinju da dobijaju smisao i daju znacaj vasem zivotu. Svesna energija je veoma specijalna, jer nasuprot onome sto ljudi nazivaju recima „ja sam svestan“, adekvatnije je reci „ja ucestvujem u svesti“.

***
No ...
„ispod svih tih zastava, sto vijore ....svud oko nas“
- ruzicastih balona, soljica za caj, pohvala i kritika :-) –

„...postoji mjesto ...“

"Nas integritet, koji se cesto daje za tako malo, a u stvari je sve sto zaista imamo.
To je posljednji inc nas, ali u tom incu
... mi smo slobodni...“

 

 

 

 

MORIS NIKOL: O POGRESNOM RADU CENTARA
Iz I toma knjige „Psychological Commentaries on the Teachings of Gurdjieff and Ouspensky

 

DEO I
Birdlip, 18. oktobar 1941.

 

Jedna od najinteresantnijih ideja u ovom sistemu ucenja je da covek ima nekoliko razlicitih umova i da je intelekt samo jedan od umova koje on poseduje. Pogledajmo dijagram razlicitih centara u coveku u skladu sa ovim ucenjem:


• Intelektualni centar
• Emocionalni centar
• Motoricki centar

Svaki od ovih centara je „um“. Svaki od njih reprezentuje razlicitu vrstu uma.

Centri bi se mogli uporediti sa veoma delikatnim i slozenim masinama, od kojih je svaka dizajnirana za razlicitu svrhu i upotrebu. Osim toga, svaka masina se sastoji od manjih masina ili masina unutar masina i one mogu samostalno delovati. To znaci da moze raditi citav centar ili citava masina ili samo njen mali deo. Svako poseduje te izuzetno slozene i delikatne masine, ali ne znajuci nista ili gotovo nista o njima, ljudi su skloni da ih koriste pogresno. U stvari, oni misle da imaju samo jedan um, da samo jedan um obavlja sve. A ideja o jednom umu je povezana sa iluzijom da je covek jedno – to znaci, sa imaginacijom, koju svako nosi u sebi – naime, da je iznutra jedno, jedinstvo, da poseduje jednu volju i jedno permanentno „Ja“, da poseduje punu svest i znanje o sebi i moc da cini. Veoma je neobicna i interesantna stvar da niko ne moze da napravi dovoljno duboku refleksiju – jer ona vodi do izvora covekove ’bolesti’ – da je potrebno toliko dugo, pre nego sto ljudi mogu podneti shvatanje da nisu jedno, vec mnogi, da nisu jedinstvo i harmonija, vec mnostvo i disharmonija, da nemaju jedno permanentno i realno ’Ja’, vec stotine razlicitih i sasvim kontradiktornih ’Ja’, koja u razlicitim trenucima preuzimaju vlast nad njima, da nemaju pravu volju, vec roj promenljivih i konfliktnih volja, koje pripadaju tim razlicitim ’Ja’, da sasvim retko imaju trenutke svesnosti, vec se obicno nalaze u neobicnom stanju dnevnog sna, i da kao rezultat svega toga nemaju pravu moc da cine i tako zive u svetu u kome se sve desava i u kome niko ne moze da spreci da se nesto dogodi. Cak i ideja da covek nema samo jedan um, vec razlicite centre uma, moze biti odbacena ili posmatrana kao toliko fantasticna, kao i ideja da ljudi ne poseduju svest. Niko u stvari ne zeli da se suoci sa samim sobom i svojom realnom situacijom.

 

Covek se tako drzi onoga, sto zamislja da jeste i prijanjajuci uz ono sto ne postoji, sto je nerealno, onemogucava sebi da postoji i postane realan, tj. bude ono sto moze da postane i za sta je stvoren da postane. Mozda ste culi tezu u Radu da svako moze postati milioner, ali da bi postao milioner prvo mora shvatiti da nije milioner. U tom pogledu svako je nalik bogatom mladom coveku iz poznate parabole, coveku bogatom u osecaju svoje sopstvene vrednosti, koji sebi pripisuje dobrotu kao svoje sopstveno svojstvo i duboko je identifikovan sa svojim vrlinama.

 

Seticete se da mu je receno da proda to sve i da podari siromasnima – to jest, istinskom ili sustinskom, nerazvijenom delu svog bica, izgladnelog od strane „bogate licnosti“. Covek nije sklon da prihvati bilo sta receno o pogresnom radu centara, dok ne dostigne tacku, na kojoj ce sam spoznati da razliciti centri zaista postoje u njemu. Morate razumeti da to nije nikakva fantasticna ili samo teoretska ideja. To je cinjenica i to cinjenica od najvece vaznosti za svakoga, ko zeli da dobro upotrebi svoj zivot, a ne da od njega ucini nesto nejasno, neoblikovano i sasvim beznacajno. Iz tog razloga, prva stvar, za koju Vam je u vezi sa prakticnim redom na sebi receno da radite, je posmatranje koji centar ili koji centri rade u nekom odredjenom trenutku. To jest, receno Vam je da praktikujete samo-posmatranje-sto je jedini put koji vodi ka promeni sebe - pre svega u vezi sa opazanjem razlicitih centara u sebi. Ali cak i to je veoma tesko i ljudi cak ni nakon dugog perioda ne vide istinski sami da ti centri postoje u njima. Ili pokusavaju da ih posmatraju na trenutak i misle da je to sve sto je potrebno.

 

Postoje tri razlicita coveka u svakom, da pocnemo sa time: Intelektualni Covek, Emocionalni Covek i Instinktivno-Motoricki Covek, koji korespondiraju sa ta tri centra ili uma. Covek misli jednu stvar, oseca drugu i „culima dozivljava“ (senses) trecu. Njegove senzacije, koje pripadaju instinsktivnom centru, su drugacije od njegovih osecanja, koja pripadaju emocionalnom centru, i njegovih misli, koje pripadaju intelektualnom centru. Pretpostavimo da pokusavate da ostvarite neki cilj (zadavanje sebi odredjenog cilja je vazan korak u Cetvrtom putu i rec „aim“ u ovom kontekstu se odnosi na tu aktivnost) i ulozili ste trud da taj cilj sebi razjasnite. Pretpostavimo sada da Vas je nesto oneraspolozilo: sta ce se dogoditi, ako se to razmotri sa stanovista razlicitih centara? Ukoliko ste neraspolozeni, to znaci da je emocionalni centar postao negativan. Osecate se gnevno, ljutito, razocarano ili mozda osecate da nista nije vredno. Ako pretpostavimo da sledite svoj um emocionalnog centra u trenutku, kada on postane negativan, da li cete biti u stanju da ispunite svoj cilj? Ne, naravno da ne. Ali ako predjete u intelektualni centar – ukoliko to mozete – i razmislite o svem cilju i zbog cega ste ga postavili, i dalje cete moci da ga odrzite. Zasto? Zato sto koristite pravi centar za tu priliku. Ne koristite pogresan centar, jer koriscenje emocionalnog centra, kada je on negativan, uvek znaci koristiti pogresan centar.

 

Ali o svemu tome je vec dovoljno receno. Danas treba da govorimo ne toliko o koriscenju pogresnog centra za neki odredjeni zadatak, kao na primer o pokusaju da se razmislja kako da se brzo strci niz stepenice, vec o koriscenju pogresnog dela centra. Kao sto znate, svaki centar je podeljen na tri dela i svaki od tih delova na tri dodatna dela. Sada necu govoriti o podeli centara na pozitivnu i negativnu stranu. Svaki centar reflektuje sebe samog i ostale kroz ta tri dela i tri daljnja dela. Na primer, intelektualni centar sadrzi jedinice, koje predstavljaju instinktivno-motoricki centar, emocionalni centar i sam intelektualni centar, ali na nizoj skali. A oni su sa svoje strane podeljeni na isti nacin na jos nizoj skali.

 

Instinktivno-motoricki deo svakog centra je najvise mehanican i u tim mehanickim jedinicama centara ljudi po pravilu provode svoj zivot. Pre nego sto budemo u detalje govorili o podeli centara uopste, mora se shvatiti jedan princip u vezi sa njihovom podelom. Zasto ljudi provode svoje vreme u mehanickim delovima centara? Odgovor je jednostavno da oni ne zahtevaju paznju. Kada je paznja prakticno nula, covek je u najnizem, najvise mehanickom delu centra. Rezultat je taj da osoba govori i cini neke stvari bez ikakve ideje o tome sta radi. Drugi rezultat je da osoba ne moze da se prilagodi nijednoj promeni ili da upotrebi znanje, vec se ponasa apsolutno mehanicki u svim prilikama i ponavlja ono sto zna kao masina. Uocicete koliko je za neke ljude tesko da se prilagode novim idejama ili okolnostima i kako ponavljaju sve sto su naucili kao skolarci.

 

Da bismo usli u vise jedinice centara neophodan je napor paznje. To je princip. Uzmimo sada mehanicki deo intelektualnog centra. Njegova funkcija je da radi na registraciji secanja i utisaka i asocijacija i to je sve sto bi on trebalo da radi – ukoliko se koristi ispravno. On nikada ne bi trebalo da odgovara na pitanja postavljena citavom centru. Pre svega, ne bi trebalo da odlucuje ni o cemu vaznom. Ovde imamo prvi primer pogresnog rada centara u pogledu njihovih delova i jedinica. Mehanicki deo intelektualnog centra, koja se naziva formativni deo formativnog centra, neprestano odgovara na pitanja i neprestano donosi odluke. On odgovara bez reda, terminima iz slenga, tipicnim frazama i zargonima svake vrste. On odgovara automatski i govori ono sto je najuobicajenije reci, kao masina. Ili na nesto visem nivou, odgovara uvek na stereotipan nacin, koristeci dobro poznate recenice, konverzaciju sa zurki, slogane, poslovice, mudre izreke i tako dalje. Neobicna je stvar da mnogi ljudi uvek odgovaraju na ovaj nacin i to nikada ne primecuju, bilo zbog toga, sto ne mogu da razmisljaju ni o cemu i borave u mehanickim ili cak automatskim izrazima intelektualnog centra, ili zbog toga sto ne uvidjaju vaznost razmisljanja i oslobadjanja svojih misli od mehanickih reci i izraza, koje pripadaju najnizim jedinicama centra.


Sada dolazimo do paznje. Paznja nas prebacuje u bolje ili svesnije delove centara. Postoje tri vrste paznje:

(1.) nula – paznja, koja karakterise mehanicke jedinice centara;
(2.) paznja, koja ne zahteva napor, ali je privucena i samo treba da se drzi dalje od nebitnih stvari;
(3.) paznja, koja mora da bude upravljena naporom volje.

Kao sto je receno, prva vrsta paznje, nula-paznja, prati rad mehanickih jedinica centara; druga vrsta nas dovodi do emocionalnih delova centara, a treca do intelektualnih delova. Uzmimo na kratko ponovo intelektualni centar kao primer. Emocionalni deo intelektualnog centra se prvenstveno sastoji od zelje da se zna, zelje da se razume, da se traga za znanjem, da se otkriva, da se poveca razumevanje, da se shvati i otkrije, da se ima satisfakcija saznanja, zelje za istinom, zadovoljstva u ucenju, nezadovoljstva zbog ignorantnosti, neinformisanosti itd. Rad na emocionalnom delu zahteva punu paznju, ali u tom delu paznja ne zahteva nikakav napor. Ona je privucena i odrzava se samim interesovanjem za taj predmet.

 

Intelektualni deo citavog intelektualnog centra ukljucuje i kapacitet za kreiranje, konstrukciju, otkrice (pronalazacki dar), iznalazenje metoda, uvidjanje povezanosti i dovodjenje naizgled odvojenih stvari u vezu ili jedinsvo ili formulacije, tako da vidimo istinu u necem do tada nejasnom. Ovaj deo ne moze raditi bez usmerene paznje. Paznja u tom delu nije privucena, vec mora da bude kontrolisana i odrzavana naporom volje; mi uglavnom izbegavamo rad, koji pripada ovom delu centra, zbog cega on ostaje neiskoriscen.

DEO II
Birdlip, 23. oktobar 1941.

 

Proslog puta smo govorili o pogresnom radu centara sa stanovista koriscenja pogresnih delova centara i principa paznje.

 

Kao sto je receno, ljudi borave ili zive u malim delovima centara – to jest, u mehanickim delovima. Morate shvatiti da sva ta razlicita „Ja“ u nama zive u manjim ili vecim jedinicama centara. Mi imamo manje mehanicka i vise mehanicka „Ja“. U malim jedinicama, u mehanickim ili cak automatskim delovima centara boravi vecina „Ja“ koja kontrolisu nas zivot. U tom smislu, moze se reci da ljudi naseljavaju ili zive u malim, mehanickim jedinicama centara. To jest, nas svakodnevni zivot je vecinom kontrolisan veoma malim, mehanickim „Ja“, koja naseljavaju te male jedinice centara. Ona bi trebalo da budu sluge, a ne nasi gospodari, jer mi posedujemo „Ja“ razlicite snage ili kvaliteta ili kapaciteta. Na primer, „Ja“ koja zive u malim jedinicama centara nisu sposobna da shvate Rad. Ona su veoma ogranicena. Ne mogu da se promene. Ona su nalik carsiji, koja sumnja u sve novo. Ta mala „Ja“, koja koristite u svakodnevnom zivotu – ta „Ja“ koja se gloze i osecaju nepovezanost, ta „Ja“ koja su preokupirana malim planovima, malim sumnjama, malim stvarima, malim interesima – se nalaze u mehanickim delovima centara. Ona se veoma korisna za male stvari, ali ona ne mogu razumeti Rad. Ona pripadaju malim delovima centara. I ponekad nailazite na ljude, koji su toliko mnogo u tim malim, svakodnevnim „Ja“, da su potpuno nesposobni da shvate bilo sta osim onoga sto pripada njihovim trenutnim malim interesima i stanovistima tih malih „Ja“, zaokupljenim samo malim stvarima svakodnevnog zivota, koje su veoma vazne na tom nivou – naime, na nivou malih stvari. To znaci, da ta mala „Ja“ imaju svoje pravo mesto i ukoliko se bave onim, sto im pripada, ona obavljaju svoj posao pravilno; i svako mora posedovati istrenirana „Ja“ ove vrste.

 

Kao sto znate, osoba mora da se razvije do nekog stepena u svim delovima centara, da bi postala covek broj 4 ili balansirani covek. Ali, kao sto je receno, ta mala „Ja“ ne mogu da shvate Rad, ne mogu da prilagode sebe idejama Rada i ako ideje Rada padnu na ta mala, svakodnevna „Ja“, Rad ne moze biti primljen i ne moze zauzeti pravo mesto u bicu coveka. Ukratko, ukoliko Rad bude prihvacen od ovih malih svakodnevnih „Ja“, zainteresovanih pretezno za sebe, on ce biti shvacen na njihovom malom nivou razumevanja – na „nivou bica“ tih malih „Ja“. Ovaj Rad moraju preuzeti veca „Ja“ i nikada se ne sme dopustiti da padne do malih „Ja“. Ovo je veoma realan i vazan element rada na sebi – to jest, da se ne sme dopustiti malim „Ja“, koja zive u malim delovima centara, da razmisljaju i odlucuju o idejama Rada. Buduci da je to tako vazno i sa prakticnog stanovista cini tako direktan primer pogresnog rada centara, moramo pokusati da bolje razumemo sta to znaci. Jer, kao sto je receno, proucavanje pogresnog rada centara nije samo pitanje, koje se odnosi na koriscenje pogresnog centra, kao sto je koriscenje centra za misljenje, da bi se strcalo niz stepenice – u kom slucaju bismo pali – vec takodje i pitanje koriscenja pravog dela centra s obzirom na to sta treba da bude uradjeno u nekom odredjenom trenutku. Jer postoji veoma mnogo razlicitih vrsta stvari, sa kojima treba da se pozabavimo, a mi ne posedujemo samo razlicite centre ili umove – intelektualni za slozena poredjenja i razmisljanje, motoricki za kompleksne pokrete, mnogo brze od misli, emocionalni za uvidjanje kvaliteta stvari i relacija i znacenja skrivenih iza intelekta – vec je svaki centar podeljen i dalje podeljen na delove, od kojih svaki ima svoje pravo mesto u semi stvari i svoju pravu funkciju.

 

Vratimo se intelektualnom centru. Mehanicki deo obuhvata sav rad na registrovanju secanja, asocijacija i impresija i to je posao, koji bi on normalno trebalo da obavlja – to jest, kada drugi centri i delovi centara obavljaju svoj pravi posao. On bi samo trebalo da obavlja posao registracije ili snimanja, nalik sekretarici, koja zapisuje i sredjuje ono sto je receno. Kao sto je vec spomenuto, on nikada ne bi trebalo da odgovara na pitanja, koja su upucena celom centru i ne bi nikada trebalo da odlucuje ni o cemu vaznom; ali na zalost, on uvek odlucuje i uvek odgovara na svoj uzani, ograniceni nacin, gotovim frazama, i nastavlja da govori i deluje na isti mehanicki nacin u svim okolnostima. To je fiksirani deo u coveku i ako covek intelektualno boravi u ovoj mehanickoj jedinici intelektualnog centra, on se nece promeniti i nista novo ne moze nastati u njemu, vec ce uvek posmatrati zivot na odredjeni nacin i govoriti iste stvari, kao gramofon. Ali ako je drugi deo njega razvijen u vecoj jedinici, stvar ce biti sasvim drugacija. On ce onda imati veoma mehanicku, besvesnu stranu, ali i drugaciju stranu, koja je mnogo svesnija i zivlja, koja boravi bilo u emocionalnom, bilo u intelektualnom delu.

 

U stvari, balansiran covek u smislu Rada je do izvesnog stepena razvijen u svim delovima – mehanickom, emocionalnom i intelektualnom – svih centara. To znaci da je on reprezentovan u njima nekim „Ja“ i oni nisu prazne sobe. To distribuira njegovu energiju i dovodi psihicki zivot u harmoniju, ali tek putem ideja, slicnim onima, koje se odnose na Rad – naime, idejama, koje dolaze od „C“ – uticaja, od svesnog kruga covecanstva, od onih koji su dostigli potpuni unutrasnji rast – je moguc harmonican razvoj centara. Zivotna interesovanja su sama po sebi omedjena tako da vode do jednostranog razvitka; i nijedan covek se ne moze razviti samo interesovanjem za sebe, jer ce tako razviti samo odredjene delove emocionalnog centra.

 

Ako Rad padne na mehanicku stranu intelektualnog centra, on ce pasti medju „Ja“, koja se bave obicnim, svakodnevnim zivotnim stvarima. Ta „Ja“ se hrane „A“ uticajima, deluju u svakodnevnom zivotu i ne mogu shvatiti o cemu je rec u Radu i zasto je Rad neophodan. Za njih je samo ono sto mogu da vide i dotaknu realno. Prema tome, tu nema plodnog tla za ideje Rada iz koga bi one rasle, jer se Rad ne bavi stvarima koje se mogu videti i dotaci, vec pocinje samo-posmatranjem – to jest, onim sto se ne moze videti i dotaci. Razumecete koliko je opasno za one, kojima je data mogucnost da prime Rad vecim delovima centara, vecim „Ja“, da dopuste njegovim idejama da padnu na mala, mehanicka „Ja“, gde ce biti izdeljene ili cak pocepane na komadice. To je istinski bazicna ideja o skrnavljenju ili profanisanju. O Radu se uvek mora razmisljati sa paznjom, jer ona pomera coveka u intelektualni deo centra.

 

U pogledu toga da se ideje Rada cuju uzanim, malim „Ja“, vi svi znate parabolu o Sejacu i semenu. Osoba, koja zivi samo u malim delovima centara, u malim licnim stvarima, ce kada cuje o Radu razumeti veoma malo. O toj situaciji se govori u paraboli. Seme oznacava ezotericne ideje, ideju Rada. Ukoliko ideje Rada, kao zivo seme, padnu na veoma male delove centara, to je kao kada seme padne pored puta (wayside).


Izadje sijac da sije sjeme svoje; i kad sijase, jedno padne kraj puta i pogazi se i ptice nebeske pozobase ga.
A drugo padne na kamen i iznikavsi osusi se, jer nemase vlage.
I drugo padne medj trnje i uzraste trnje i udavi ga.
A drugo padne na zemlju dobru i iznikavsi, donese rod sto puta onoliko.“ (Luka, VIII, 5-8).

Interpretirajuci ovu parabolu svojim ucenicima, Hrist kaze: „Sjeme je rijec Bozija.
A koje je kraj puta, to su oni koji slusaju, ali potom dolazi djavo i uzima rijec iz srca njihovoga, da ne vjeruju i da se ne spasu.“ (Luka, VIII, 11-12). Da li razumete zasto se to naziva „wayside“? To znaci da ideje Rada padaju medju saobracaj covekovog uma, medju obicne misli covekovog zivota i preuzima ih mehanicka strana, koju Hrist naziva djavo – jer mehanicnost jeste djavo.

 

U smislu Rada Vi svi znate da osoba moze razumeti samo na svom nivou bica. To znaci da ako sretnete coveka sa visim nivoom bica nego sto je vase, Vi ga necete razumeti. A ako zivite u veoma malim, veoma ogranicenim, mehanickim „Ja“, onda to predstavlja Vas nivo bica. Tada cete razumeti samo ono sto je veoma malo, veoma licno, i ako centrirate sebe u tim malim „Ja“, koja se bave malim poslovima svakodnevnog zivota i vasim sitnim ljubomorama, mrznjama i zeljama i pakostima, necete biti u stanju da se prilagodite nicemu novom, tako da ce ideje Rada pasti „kraj puta“ i biti ili sasvim beznacajne za Vas ili cak apsurdne, smesne, nepotrebne i fantasticne. To znaci da cete razumeti Rad na nivou svog bica. Ali svako poseduje skalu bica. To znaci da covek, pod uslovom da poseduje magnetni centar, moze doci do boljeg nivoa i boljih „Ja“ u sebi - ako pokusa da ih pronadje - putem kojih moze da razume Rad. A jedan znak toga je posedovanje „magnetnog centra“, koji moze da napravi razliku izmedju „A“ i „B“ uticaja.

 

DEO III
Birdlip, 09. novembar 1941.

 

Mehanicki delovi centara treba da obavljaju odgovarajuci posao i oni mogu da rade bez ikakve paznje ili uz veoma malo paznje. Kada hodate, ta aktivnost zahteva samo povremeno veoma malo paznje i sve slozene pokrete, povezane sa aktivnoscu hodanja, mehanicki delovi motorickog centra izvode pravilno. Mozete se uveriti da to izvode mehanicke jedinice motorickog centra, jer dok hodate Vase ruke mogu biti zauzete pokretima, koji zahtevaju usmerenje svesti – tj. paznju – kao na primer ostrenje olovke ili zakopcavanja dugmeta i tako dalje. Upravo zbog toga sto mehanicki delovi centara mogu da rade sa nula-paznjom ili sa veoma malom, povremenom paznjom, oni cesto deluju nezavisno – na primer covek se oblaci za veceru dok istovremeno razmislja o nekom problemu ili mozda zatice sebe kako ide u krevet. Svako ce se setiti slicnih primera.

 

Citava ljudska masina je napravljena na takav nacin da neki deo u nuzdi moze da preuzme posao drugog na odredjeno vreme. To se u ovom sistemu izrazava recima da se centri do izvesnog stepena preklapaju u pogledu funkcije. Iako zbog preklapanja centara ljudska masina moze bolje da reaguje u nuzdi i zbog toga je pogodnija za podesavanje, upravo to preklapanje pruza priliku za pogresan rad centara. Uzmimo jedan primer: svi znamo da se disanje moze obavljati bez nase paznje. Ovde je motoricki centar, koji napreze i otpusta misice koji se koriste pri disanju, kontrolisan od strane instinktivnog centra, koji svakog trenutka procenjuje stanje krvi i u skladu sa time povecava i smanjuje brzinu respiracije. Ali mi to ne mozemo posmatrati direktno. Mi ne mozemo posmatrati instinktivni centar i njegov slozen zadatak odrzavanja unutrasnjeg rada organa. Ali mozemo posmatrati rezultate njegovog rada – na primer da posle trcanja disemo dublje ili da ako smo uzbudjeni, disemo brze - i shvatamo da je to zbog toga sto je instinktivnom centru potrebno vise kiseonika. Ali disanjem ne upravlja samo instinktivno-motoricki centar. Postoji preklapanje kontrole, jer mozemo svesno kontrolisati disanje. Covek ne moze voljno zadrziti dah iza odredjene granice, jer ce instinktivni centar preuzeti disanje umesto njega cim bude poceo da gubi svest. Ali covek moze upravljati svojim disanjem i voljno disati sporije ili dublje. To je opasno raditi, ali postoje neki trenuci kada to moze biti veoma vazno i cak spasti coveku zivot. Medjutim, ukoliko osoba pokusava da kontrolise svoje disanje bez razumevanja sta radi i bez znanja, ona se time mesa u rad instinktivnog centra, koji postaje lenj. Secam se da je G. rekao vise nego jedanput da su ljudi, koji pokusavaju da steknu moc kontrolom disanja budale, osim ako nisu prosli kroz dug pripremni trening sa uciteljem, koji ih je izabrao. Oni su budale jer se mesaju u funkciju, ciji se rad moze trajno poremetiti, ukoliko se jednom dovoljno dugo mesamo u njegov rad.

 

Pitanje pogresnog rada centara je predmet proucavanja citavog zivota putem samo-posmatranja. Da bi se razumelo bilo sta, morate razumeti njegovu prirodu, u suprotnom pristupicete tome pogresno ili zauzeti pogresan stav. Ne mozete razumeti centre i njihov pravilan i pogresan rad za jedan trenutak. Ako mislite da mozete, postavljacete pogresna pitanja i necete nikada nista istinski saznati o tom predmetu. Razmislite na trenutak. Sav Vas zivot je funkcija centara ili upravljan je njima – Vase misli, Vasa osecanja, Vase ideje, Vase nade, strahovi, ljubavi, mrznje, Vase aktivnosti, Vasi oseti, Vasa zadovoljstva, Vasa udobnost i tako dalje. Kako onda mozete ocekivati da razumete sve o ispravnom i pogresnom radu centara za kratko vreme? Ciniti tako je kao i ocekivati da se razume sve o zivotu posto cujemo jedno ili dva predavanja o njemu. Ono sto je do sada receno treba samo da Vam pruzi nekoliko sugestija i da vas podstakne da proucavate taj predmet ali dok ga ne budete proucili samo-posmatranjem, mozete cuti i hiljadu i jedno predavanje o njemu, necete razumeti nista.

 

Sada treba predstaviti podelu centara, da bi se dobilo neki opsti prikaz, koji moze pomoci da se pronadje sopstveni put kroz sistem i sa kojim se mogu povezati neka sopstvena opazanja o sebi i naci im mesto – jer to coveku pomaze da sebe vidi jasnije.

 

Ja cu sada pre svega podeliti centre na pozitivan i negativan deo i tada ih delimicno popuniti, predstavljajuci samo neke od njihovih delova uz pribliznu definiciju njihove funkcije.


Pocnimo sa intelektualnim centrom:

FIGURA I – INTELEKTUALNI CENTAR

Pozitivni deo:
- Motoricki deo:
I Motoricki deo: ponavljanje reci i fraza, mehanicko razmisljanje;
II Emocionalni deo: ljubopitljivost, radoznalost, odredjena vrsta imaginacije o drugima
III Intelektualni deo: ostroumnost, vestina, lukavost, predostroznost, mali planovi;

- Emocionalni deo:
Zelja da se zna i razume, potraga za znanjem, imaginacija viseg tipa;

- Intelektualni deo: Intelektualne konstrukcije, kreativno razmisljanje i otkrica;

Negativni deo intelektualnog centra (na donjoj polovini crteza)

Napomena: na ovom dijagramu je samo Motoricki deo Intelektualnog centra detaljno predstavljen. Obratite paznju na razliku izmedju emocionalnog dela motorickog dela intelektualnog centra i emocionalnog dela intelektualnog centra. Uocite sta ona znaci.

 

FIGURA II – EMOCIONALNI CENTAR

Pozitivni deo:
- Motoricki deo:
I Motoricki deo: Mehanicki izraz emocija
II Emocionalni deo: sve emocije povezane sa licnim dopadanjem i nedopadanjem. Licne emocije;
III Intelektualni deo: Rezultati malih zelja, male svakodnevne „volje“

- Emocionalni deo:

Religiozna osecanja, esteticka osecanja, moralna osecanja, mogu voditi do Savesti;

- Intelektualni deo:
Umetnicko stvaranje (najvaznije sediste magnetnog centra)

Negativni deo emocionalnog centra (na donjoj polovini crteza)

FIGURA III – MOTORICKI CENTAR

Podeljen na tri osnovne celine:
- Motoricki deo:
I Motoricki deo: automatski refleksi i pokreti
II Emocionalni deo: Zadovoljstvo kretanja, normalna ljubav prema igrama, visa imitacija, bavljenje umetnoscu odredjene vrste.
III Intelektualni deo: izumeti stvari, masine, napraviti adaptacije („pronalazacki“) um;

FIGURA IV – INSTINKTIVNI CENTAR

- Motoricki deo:
I Intelektualni deo: (nepopunjeno polje);
II Emocionalni deo: Prijatne senzacije
III Instinktivno-motoricki deo: (nepopunjeno polje);

- Negativni motoricki deo:
I Intelektualni deo: (nepopunjeno polje);
II Emocionalni deo: neprijatne senzacije;
III Instinktivno-motoricki deo: (nepopunjeno polje);

- Emocionalni deo:
Slepa ljubav (majka) – „instinktivna“ ljubav – animalna ljubomora

- Negativni emocionalni deo:
Animalni bes, zelja da se ubije

- Intelektualni deo:
Mnoge tzv. intuicije spadaju ovde i predstavljaju rad intelektualnog dela instinktivnog centra;

- Negativni intelektualni deo
: (nepopunjeno polje);

Kao sto je receno, na ovom dijagramu centara i njihove podele je predstavljeno samo nekoliko delova, da bi sluzili kao vodic za posmatranje centara i njihovog rada. Deo naseg rada tokom nekoliko godina je bio da posmatramo delove centara i sakupimo i uporedimo opazanja.

 

Sve sto je do sada dato zahteva brizljivo proucavanje. Prvo je neophodno registrovati ono sto je receno o centrima i delovima centara, kao sto je dato, a zatim razmisliti o tome sta to znaci i doci do individualnih ideja o tom predmetu – jer nas to prebacuje u vise delove centara – a zatim naci primere i pokusati da se za njih nadje mesto. Molim vas, nemojte postavljati pitanja o delovima centara, koji nisu predstavljeni. To je uvek znak negativnog razmisljanja i automatskog postavljanja pitanja, koje je gore nego formatorno ispitivanje, pitati o Aziji, kada predavanje govori o Americi ili pitati za izuzetke kada se objasnjava pravilo.

CETVRTI PUT - IDENTIFIKACIJA

Deidentifikacija bi bila detoksikacija duse. Identifikacije i kacenja vidim kao gomilu balona raznih boja i oblika, stijesnjenih u malom prostoru. I kako koji balon pukne, nastane vise mjesta, pa se ovi drugi mogu bolje vidjeti, uociti njihova boja, oblik i velicina. Pa onda bocnemo opet i pukne sljedeci.... E sad, kvaka je u tome sto pucajuci balone bol ispocetka osjecamo "mi", sto je nelogicno i ukazuje na jednu dublju razinu identifikacije, ne toliko ocitu kao ove "balonaste". Kad ubodi pocnu boljeti balone, a ne nas, mislim da to pokazuje da smo na pravom putu. ... Zapravo, najljepse je kad se baloni pocnu sami ispuhivati naprosto zato sto - gledamo u njih.“ :-) Hej, YOU!!

***


 

 

MAURICE NICOLL: POGRESAN RAD CENTARA II

Podela intelektualnog centra na pozitivni i negativni deo
Berdlip, 18.11.1941.

Deo IV – Pocnimo sada sa proucavanjem negativnih delova centara i njihovog znacenja. U tu svrhu danas cemo razgovarati o intelektualnom centru, koji je prirodno podeljen na pozitivnu stranu i negativnu stranu, i makar delimicno o tome, sta je misljenje i kakav znacaj ima Rad za postizanje pravilnog rada intelektualnog centra.

 

Koja je funkcija negativnog dela intelektualnog centra? Govoreci uopsteno, njegova funkcija je da misli Ne, da negira. Funkcija pozitivnog dela intelektualnog centra je da misli Da, da afirmise.

 

Bez negativnog dela intelektualnog centra, on ne bi mogao da misli. Sta je misljenje? Prva definicija, koju ovaj sistem daje, je da je misljenje poredjenje. Misljenje je poredjenje jedne stvari sa drugom, jedne ponude sa drugom itd. Ali ako coveku na raspolaganju stoji samo afirmacija, samo Da kao instrument za misljenje, poredjenje nece biti moguce. Poredjenje zahteva kvalitet ili izbor izmedju dve stvari, od kojih se jednoj kaze Da, a drugoj Ne. Sva pitanja, koja pocinju sa zasto (za razliku od onih koja pocinju sa kako) znace da trazimo razlog za nesto; a sve prosudjivanje ukljucuje poredjenje i izbor – tj. biranje ovog i odbacivanje onog. Ne bi bilo moguce odabrati ili odbaciti kada ne bi postojao intelektualni centar kao dvostruka sila – sila afirmacije i sila negacije. Ta dva dela centra bi trebalo da budu u stanju da rade zajedno, kao dve ostrice makaza, delujuci jedan protiv drugog. O cemu god da razmislja, covek bi trebalo da bude u stanju da vidi ono sto potvrdjuje kao i ono sto negira i da izmedju ta dva puta pronadje stazu za svoje misli, jer svo istinsko misljenje vodi u nekom pravcu u umu (i treba da vodi do novog mesta u umu, a ne duz starih staza i do starih mesta, gde je ranije bio i do kojih se stize bez razmisljanja, vec jednostavno putem asocijacija stvorenih navikom). Govorim o istinskom razmisljanju, koje zahteva napor i predstavlja nesto sto ljudi retko cine.

Kako ste bez sumnje culi, svakome u ovome radu se savetuje da „pokrene svoj mozak“ jednom svakoga dana, a to znaci uciniti istinski napor razmisljanja. Ono sto uobicajeno nazivamo razmisljanjem, predstavlja jednostavno automatski tok asocijacija, sled nejasnih ideja i secanja i fraza prekinut povremenim neznatnim naporom da setimo necega, kao na primer, sta treba da kupimo i kuda treba da odemo danas. Kada intelektualni centar radi kao celina, svi njegovi razliciti delovi i podele zauzimaju svoje pravilno mesto i preuzimaju svoje funkcije, ali to se retko dogadja. Citav centar je retko osvetljen. Po pravilu rade samo delovi i podele – tj. on radi pod malim pritiskom sa samo malo svetlosti i u malim delovima i ne moze se baviti mislima i idejama, koje zahtevaju aktivnost centra kao celine. I ponovo, po pravilu ljudi ne znaju o cemu bi mislili. Ovaj sistem, sa svim svojim mislima i idejama, sa svojom ogromnom podlogom i svojim prakticnim detaljima – u stvari citavo ucenje – je povezani organski sistem, konstruisan da coveka dovede do razmisljanja, i uci ga kako da misli i pruza mu nesto, putem cega moze razviti svoje sopstveno misljenje. Jer neke od ovih ideja su lako shvatljive i na nizem nivou, druge su mnogo teze i na visem stepenu, a veza izmedju njih se ne mora videti tokom dugo vremena, ali citav intelektualni centar, sa svim svojim delovima, malim i velikim, je potreban da na pravilan nacin objedini sistem, tako da on moze raditi pravilno i prenositi snagu kao organizovana i ziva celina. To nije samo pitanje memorije, jer memorija je pre svega funkcija mehanickog ili formatornog dela intelektualnog centra, koji registruje, i taj deo nije dovoljan da u potpunosti shvati ideje ucenja. To je, dakle, pitanje evaluacije i vidjenja i kusanja njegove istine. Istovremeno, dok ovaj sistem nije pravilno registrovan u coveku, on se ne moze razvijati i rasti ispravno u njemu da primi i transmituje vibracije iz visih centara. Morate razumeti da se snaga sistema ne sadrzi u sistemu samom, shvacenom kao reci i dijagrami, vec u onome sto Rad transmituje preko svog bica, kada dobrovoljno radimo na njegovom razumevanju. Jer kada je rad shvacen, on onda oblikuje nesto u coveku, sto on ranije nije posedovao, i taj instrument, da tako kazemo, na ovaj nacin formiran u njemu, moze da odgovori na uticaje, kojih on nije u potpunosti svestan. I ti uticaji su oni, koji modifikuju, menjaju, mozda i transformisu coveka. Videcete, zbog toga, koliko je vazno odrzati Rad zivim u sebi i slusati njegove ideje iznova i iznova i razmisljati o njima i iznova i iznova pokusavati da se deluje u skladu sa njima. Jer ako Rad umre o osobi zbog prevladavajuceg pritiska zivota i njegovih dnevnih zahteva, moze biti tesko ponovo ga probuditi. Ljudi lako padaju u san; i potrebno je veoma mnogo vremena, proucavanja i zrtvi, pre nego sto se rad obrazuje dovoljno snazno u u coveku, da bi ostao ziv u njemu, tako da ljudi moraju ostati u kontaktu sa onima, koji ga odrzavaju zivim i ciji je zadatak da to cine.

 

Napravio sam ovu digresiju, da bih pokazao kako je neophodan rad intelektualnog centra kao celine, da bi se u potpunosti shvatio ovaj sistem i kako je taj sistem oformljen za ovu svrhu i moze pravilno organizovati citav intelektualni centar u instrument, koji moze poceti da odgovara na uticaje, koji dolaze iz visih centara. Medjutim, kako ovaj predmet spada u „realtivno misljenje“ (koje samo po sebi dovodi intelektualni centar u pravilnu akciju), sada cemo se vratiti na podelu centra na pozitivnu i negativnu stranu i razmotriti ih s obzirom na pogresan rad centara (i delova centara).

 

Uzmimo negativno razmisljanje. Negativno razmisljanje nastaje kada covek razmislja samo negativnom stranom intelektualnog centra. On koristi negativnu stranu da bi razmisljao. Kao sto je receno, te dve strane, pozitivna i negativna, treba da saradjuju i da proveravaju jedna drugu. Ako covek pocne da razmislja, recimo o Radu, negativnom stranom i dopusti da ta strana nastavi svoje aktivnosti bez provere, on ce neizbezno odbaciti Rad, jer negativna strana povezuje stvari samo u obliku rastuceg negiranja. Krajnji rezultat ce tako biti Ne. Takvo negativno razmisljanje u vezi sa temama kao sto su one, kojima se bavi Rad, je danas veoma cesto i da bi trijumfovalo, ono mora da odbaci ili porekne ili omalovazi sve sa cime se ne slaze.

 

Negativno razmisljanje poprima mnoge oblike kod razlicitih ljudi. Neki ljudi imaju dobro razvijen sistem potpuno neproverenog negativnog razmisljanja o razlicitim stvarima – o samima sebi, o drugima, o zivotu, o svetu, Univerzumu itd. Ti sistemi su se formirali nezavisno od pozitivne strane intelektualnog centra i jednostrani su, neprovereni, nisu izlozeni nikakvom izazovu od strane suprotnog misljenja i cesto predstavljaju izvor bolesti.

 

Jedan od najlaksih nacina je neslaganje. Neslaganje po navici znaci koriscenje negativne strane intelektualnog centra. Neslaganje po navici, pronalazenje pogresaka, trazenje dlake u jajetu itd. predstavlja koriscenje negativnog dela centra bez provere: negativni mislilac je covek, koga po pravilu treba izbegavati, jer sto god da mu kazete, on ce to pokusati da unisti. On ne moze spreciti da se, cineci tako, intelektualno krece unazad. Sve to je pogresna upotreba centara. Sa druge strane, osoba, koja misli, recimo ponovo o ovom sistemu, samo u vidu afirmacije, ga nikada nece shvatiti. On nikada nece postati realan za nju, jer ona nije prosla ni kroz kakvo iskusenje u vezi sa njime, nije se borila i radom ga osvojila za sebe do nekog stepena.

 

U Radu postoji prica da je nekada davno covek bio savrsen. Covek je bio u kontaktu sa „visim centrima“. U stvari, kaze se da je razgovarao sa bogovima. Ali on je bio veoma slab, jer kako nikada nije poricao i uvek je afirmisao, nije znao kako da se nosi sa poricanjem. Tako je lako pao sa svog polozaja, jer nije imao snage za samostalno razmisljanje i razumevanje. Sada on treba da nadje svoj put nazad do mesta gde je jednom bio, sa snagom poricanja da mu u tome pomogne.


Dodatna napomena:

Mnogo zanimljivih stvari se moze reci o ta dva dela intelektualnog centra, pozitivnom i negativnom, ako ih posmatramo u vezi sa drugim centrima, kao sto je emocionalni. Na primer, covek moze imati negativno razmisljanje i pozitivno osecanje ili volju u vezi sa nekom stvari. Ili obrnuto, moze imati pozitivno razmisljanje i negativno osecanje ili volju. Da bismo to ilustrovali, korisno je razmisliti o citatu iz Jevandjelja:

 

"Covek neki imase dva sina i dosavsi k prvome rece: sine! Idi i radi danas u vinogradu mome. A on odgovarajuci rece: necu; a poslije se raskaja i otide. I pristupivsi drugome rece tako. A on odgovarajuci rece: Hocu, gospodaru; i ne otide. Koji je od ove dvojice ispunio volju ocevu?" (Matej, XXI/ 28 - 31).

 

Osoba, koja gaji suvise mehanicku afirmaciju u intelektualnom centru, ce reci „Da“, ali to pripada njenim mislima – ne njenoj volji. Tako ona kaze „da“ u svojim mislima, ali mozda „ne“ svojim emocionalnim centrom. Covek sa negativnim razmisljanjem i pozitivnim osecanjem ce reci „ne“ u svom umu, ali ce njegova osecanja kasnije reci „da“. Parabola ili psiholoska definicija se moze razlicito razumeti. Ali ona znaci da covek nije jedno – i ima dve razlicite strane koje ne moraju obavezno da budu saglasne.

 

Druga stvar, koja se moze reci, je da ako covek nema magnetni centar (koji prihvata postojanje dve vrste uticaja u vrtlogu misljenja – A i B uticaja), moze poceti samo sa negativne strane misljenja, kada se susretne sa radom ove vrste, i tako provesti sve svoje vreme u pobijanju. Osecanje podstice odredjenu vrstu misljenja. Nas intelektualni aparat, takav kakav je, podeljen na negativan i pozitivan deo, moze doci do bilo kakvog rezultata, bilo da je pokrenuta jedna ili druga strana. On moze potvrditi ili odbaciti bilo sta. Procena – emocionalni centar - je ta koja je presudna. Posmatrana samo kao masina, ta dva dela intelektualnog centra su uzajamno destruktivna. To je razlog zasto se kaze da je treci faktor neophodan za ispravan rad centara.

 

Emocionalni centar

Deo V – U ovom delu, poslednjem u seriji o pogresnom radu centara, pocecemo sa emocionalnim centrom s obzirom na njegovu negativnu stranu, ali cu napraviti digresiju u vezi sa samim negativnim emocijama.

 

U poslednjem delu je receno da intelektualni centar prirodno poseduje negativan deo. Ali to nije slucaj sa emocionalnim centrom. Negativan deo emocionalnog centra je sediste negativnih emocija. Ali prirodno ne postoji takav deo u centru: on je stecen. Moze se slobodno reci da kad god je aktivan taj steceni, negativni deo emocionalnog centra, to znaci pogresan rad tog centra. Nije preterano reci da emocionalni centar veoma retko radi na ispravan nacin, usled aktivnosti tog stecenog negativnog dela, kojim se inficirao kroz kontakt sa zivotom. Jer negativne emocije upravljaju zivotom, mozda posebno danas, i ljudi su privrzeni svojim negativnim emocijama vise nego bilo cemu drugom. Infekcija negativnim emocijama (kao i infekcija negativnim razmisljanjem) se postepeno uvlaci u dete, koje raste, jer dete je rodjeno budno (na svom sopstvenom stepenu) u svetu uspavanih ljudi i, imitirajuci ih, uci da padne u san: pored mnogih drugih stvari ono imitira i negativne emocije – tj. izraze lica, intonaciju, reci i fraze, koje proizilaze iz negativnih stanja njihovih predstavnika. Dete to sve imitira i postepeno pocinje da oseca ono sto oni predstavljaju. Na taj se nacin negativna osecanja odraslih prenose na dete i posle nekog vremena ono pocinje da pokazuje negativne emocije i da bude mrzovoljno, da prigovara i oseca sazaljenje prema sebi i tako dalje. Najzad, sta dete drugo moze da ucini? I opet, sta oni, koji su vec inficirani negativnim emocijama, drugo mogu da ucine, buduci da su potpuno nesvesni da su negativni i nikada nisu culi o toj ideji, a ako je i cuju, po pravilu su sigurni da oni nikada nisu negativni. Vidite kako je tesko prekinuti taj lanac stalnog ponavljanja, uzroka i posledice, tu neizbeznu infekciju i re-infekciju, koja je gora od bilo koje druge infekcije, fizicke ili moralne. Ko ce je prekinuti? Ili ko moze da je prekine? Jedina stvar, koja je moze prekinuti, je covek koji cuje, vidi, razume i shvata sta su negativne emocije i pocinje sa samim sobom. Jer ako makar jedna osoba promeni svoj polozaj u toj mrezi zivota, u tom teskom jarmu za ljudska bica, ona ce otvoriti prostor i za druge. Ali to ce biti slucaj samo onda, ako on radi na negativnim emocijama iz najdubljeg, unutrasnjeg, individualnog uvidjanja istine o uzasu i beskorisnosti negativnih emocija, jer to je tacka, na kojoj istinski Rad pocinje, u toj unutrasnjoj viziji.

 

Morate razumeti da mozete raditi sa razlicitih mesta, ili kakvi jeste, dubina u sebi. Mozete raditi iz povrsnih i dubljih razloga. Kada covek radi na sebi zbog nagrade ili pohvale, pozicije ili iz duznosti, ili iz neke vrste uobrazenja, ili ponosa ili zbog zasluga, zbog casti ili zelje da se zadovolji, ili u vidu imitacije, straha i tako dalje, - svi ti motivi ili izvori njegove volje (neki bolji, neki losiji) jos uvek nisu covek sam koji radi na sebi samom. Ti motivi su serija surogata za pravo ’Ja’ u coveku – zamenska ’Ja’, od kojih neka obrazuju „zamenika nadzornika“ i, kao sto je receno, neka su bolja, neka losija, neka su korisna, neka smetnja – tj. neka su u vecoj meri unutrasnja i tako okrenuta sustini, neka su u vecoj meri spoljasnja i tako okrenuta ka laznoj licnosti ili zamisljenoj osobi, za koju smatramo da jesmo i na koju trosimo toliko mnogo snage, misli, vremena i novca, da bismo je odrzali, okruzenu oblacima negativnih emocija i sukoba.

 

Jedino ce istinski Rad na licnim negativnim emocijama , a ne imaginarni Rad, omoguciti da se promeni polozaj. U suprotnom ce negativne emocije ostati tamo gde jesu, u drugom obliku, jer one nalikuju Proteju, (grc. Πρωτεύς, Prôteús je morski bog u grckoj mitologiji. Ima prorocke sposobnosti, ali menja svoj oblik da bi izbegao da nekome otkrije sudbinu; odgovorice samo onome ko uspe da ga uhvati. prim. prev.), koji neprestano menja svoj oblik i pretvara se u nesto drugo. Ali to je neophodan deo Rada, koji svako mora proci, da kroz iskreno posmatranje vidi koliko je privrzen negativnim emocijama sa jedne strane i kako pokusava da ih se oslobodi sa druge. Rad neizbezno svakoga vodi do istog mesta i istih iskustava. Covek mora dostici tacku uvidjanja svoje sopstvene bespomocnosti – shvatanja svoje mehanicnosti. A to ce ga, ukoliko to nije negativno iskustvo, dovesti u stanje pamcenja sebe. Time sto vidi svoju bespomocnost, on privlaci pomoc. Jer shvatanje svoje bespomocnosti dovodi coveka u Trece stanje svesti, gde pomoc moze stici do nas.

 

Cilj ovog Rada je da probudi „zakopanu savest“- ne govorim o stecenoj savesti, koja je razlicita kod svake rase i predstavlja pitanje obicaja, treninga, klase ili nacije. Zakopana savest je ista u svim ljudima, ali lezi van domasaja. Da ta „zatrpana savest“ nije u nama, Rad bi bio beskoristan – nista vise do nova, luda moda, novi zargon. Kada bismo mogli da dotaknemo tu zakopanu, pravu savest, u istom trenutku bismo znali da su sva negativna stanja pogresna – u stvari da su otrov za nas. Upravo preko „unutrasnjeg ukusa“, kako se to naziva u Radu, spoznajemo to za sebe. „Unutrasnji ukus“ omogucava coveku da uvidi kada je negativan. I tada pocinje bitka. On zeli da nesto kaze – i ne moze. Kada se to dogodi, kada ga Rad dovede do te tacke, Rad onda „radi“ na njemu. To nije vise nesto sto on prihvata, vec nesto za sta se on mora boriti u sebi. Tada pocinje da uvidja da mora raditi na svojim negativnim emocijama na nivou, koji lezi na dubljoj tacki u unutrasnjosti i tada ce mu savest pomoci. Ako radi na negativnim emocijama, jer mu je tako receno, ili zato sto se stidi pred drugima zato sto ih ima itd. tada radi „spolja“ na njima, a ne istinski iz sebe samog. Ali bez maglovitih nagovestaja prave savesti, koje Rad pocinje da budi u ljudima, i njene unutrasnje pomoci, bitka sa negativnim emocijama bi bila nemoguca. To znaci, da negde u nama ne postoji savest, negativne emocije bi bile nesavladive. Zivot bi bio suvise jak. No, na srecu po nas, koji zivimo na Zemlji, mestu smestenom toliko daleko u Zraku Kreacije, da je za samo jedan stepen udaljeno od najgoreg moguceg mesta u Univerzumu – na srecu po nas, mi u sebi imamo sredstvo za budjenje, iako zatrpano, i izvan sebe imamo ucenja o budjenju, prenosena kroz vekove naporom svesnog covecanstva izvan zivota, koja nas mogu podstaci da se probudimo.

Vratimo se sada kratkom razmatranju emocionalnog centra u njegovom negativnom delu. On moze biti predstavljen, iako ne sasvim ispravno, na isti nacin kao i kod intelektualnog centra.

 

To je emocionalni centar, posto je stekao negativni deo putem kontakta sa zivotom. Na ovom stepenu necu govoriti o razlicitim delovima negativnog aspekta emocionalnog centra, uz napomenu, kao pocetnu tacku za vase samostalno razmatranje ovog predmeta, da sve u negativnom delu radi pogresno. Uzmimo sumnju. Sumnja je emocionalno stanje, koje brzo ukljucuje negativni deo intelektualnog centra i vodi ga do zakljucaka negativne vrste. Rekao sam prosli put da svaka strana – pozitivna ili negativna strana – ako rade nezavisno jedna od druge, mogu doci do bilo kakvog zakljucka. To mora biti veoma jasno shvaceno. Ako se u negativnom delu emocionalnog centra rodi sumnja, jer sumnja je pre svega emocija, tada ce ona pokrenuti negativnu stranu, i samo negativnu stranu, intelektualnog centra, u kom slucaju ce sve potvrdjivati da je vasa sumnja tacna. Pretpostavite sada da se vasa sumnja iznenada promenila u pozitivniju emociju, jer ste culi nesto sto niste znali. Sta se dogadja? Tada ce poceti da radi pozitivni ili afirmativni deo intelektualnog centra i vasi zakljucci ce biti potpuno razliciti. Poznata vam je izreka: „zelja je otac misli“. Ali to nije dostatna formulacija. Bilo koje vase emocionalno stanje tezi da upravlja vasim razmisljanjem. To je primer kako jedan centar hipnotise drugi i tako pogresnog rada centara. Moramo pokusati da oslobodimo svoje misli emocija, ako su one negativne. Ali sve to je predmet posmatranja i detaljniji razgovor o tome bi zahtevao mnogo vremena.

 

Dodacu jos par stvari o negativnim emocijama. One su veoma mocne. Mogu inficirati svakoga. Jedan od razloga zasto su tako nadmocne i zasto ljudi vole da budu negativni je da tako lako povrediti drugoga. Takodje cu vas podsetiti da je jedna od osnovnih karakteristika negativnih emocija ta da se one nastavljaju i nastavljaju, stvarajuci uvek iznova sveze negativne emocije, mnogo posto je uzrok uklonjen. One oduzimaju toliko mnogo energije i trose je uzaludno, da cesto prouzrokuju bolesti. Dobro trasirano negativno razmisljanje i negativne emocije je opasno stanje za coveka. Ukolik covek radi na svojoj percepciji emocionalnog centra uocice da citav njegov zivot dobija novo znacenje i dozivece trenutke budjenja, koje nikada nece zaboraviti, i odbleske uvida u to kako je kada emocionalni centar radi na pravilan nacin. Ali sam on to ne moze uciniti. Tek preko nove snage i novih ideja i novog nacina gledanja na sebe to moze postati moguce. Svi napori, o kojima Rad govori, su neophodni, posebno pamcenje sebe.

 

Psiholoski komentari
Birdlip, 18.05.1942.

Danas cemo govoriti o posmatranju veza izmedju centara preko ’Ja’. Kao sto znate, ovaj Rad pocinje samo-posmatranjem, jer je njegov predmet nevidljiva stvar, nazvana „sopstvo“, koju vecinom posmatramo kao datu i koju samo svako individualno moze posmatrati. Prva stvar, koju treba shvatiti, je da vi niste jedna i ista osoba niti u razlicitim trenucima, niti u istom trenutku. U prvim pokusajima samo-posmatranja treba uociti da imate sasvim razlicite centre ili umove u sebi, koji deluju simultano. Imate misli, emocije i pokrete, ako uzmemo samo ta tri centra, naime, intelektualni centar, emocionalni centar i motoricki centar. To su tri potpuno razlicite stvari. Svaka osoba je sastajaliste vise ’Ja’. Razlicita ’Ja’ u vama imaju svoje predstavnike u svim tim centrima u vecoj ili manjoj meri. To znaci, svako ’Ja’ u vama ima svog predstavnika u ta tri razlicita uma ili centra i tako se javlja sasvim drugacije u svakom centru – u stvari, toliko razlicito, da je potrebno mnogo vremena, pre nego sto budemo u stanju da trasiramo manifestaciju nekog ’Ja’ u sva tri oblika.

 

U pokusaju da kontrolisete posmatrano ’Ja’, morate zapamtiti da je to nesto sto misli, oseca i krece se – to jest, svaka reprezentacija u svakom centru je drugacija. Kontrola ljudske masine je teska, jer sve sto se u njoj formira psiholoski – naime, kao jedno ’Ja’ – je reprezentovano na tri sasvim razlicita nacina, tako da na prvi pogled izgleda nepovezano. Na primer, vase mrstenje. Ono je u motorickom centru. Ali to mrstenje je reprezentovano u emocionalnom centru kao osecanje i u intelektualnom centru kao misao ili gramofonska ploca – tj. serija misli koje se mehanicki obrcu. Puno posmatranje nekog ’ja’ je njegovo simultano posmatranje u sva tri centra njegovog porekla.


Pronadjimo sada primer za generalnu diskusiju. Uzmimo „brigu“.

Briga je oblik identifikacije. Bukvalno, ta rec ima znacenje cepanja, uvijanja ili davljenja; prvobitno je bila povezana sa recju „wringing one’s hands“, jedan od spoljnih znakova brige. Seticete se da svako psiholosko ili unutrasnje stanje nalazi neku spoljnu manifestaciju preko motorickog centra – to znaci, ono je reprezentovano nekim odredjenim misicnim pokretom ili kontrakcijom itd. Mozete uociti da je stanje brige cesto reflektovano nabiranjem cela ili uvijanjem saka. Stanja radosti nikada nemaju tu manifestaciju. Negativna stanja, stanja brige, ili straha, ili anksioznosti, ili depresije se manifestuju u misicima putem kontrakcije, savijanjem, pognutim hodom itd. (i cesto slaboscu u misicima), dok se suprotna emocioanlna stanja reflektuju kao ekspanzija, uspravan hod, ispruzanje udova, oslobodjenih svake tenzije i obicno kao osecaj snage. Da bi zaustavili brigu, ljudi, koji brinu i zbog toga se mnogo mrste, nabiru celo, grce prste, gotovo zaustavljaju disanje, treba da pocnu ovde – opustanjem misica, koji izrazavaju emocionalno stanje i oslobadjanjem daha. U pozadini relaksacije u ezoterijskom smislu stoji sprecavanje negativnih stanja. Negativna stanja se teze mogu ispoljiti, ako je osoba u stanju relaksacije. To je razlog zasto je receno da treba praktikovati relaksaciju svakoga dana, usmeravajuci paznju duz tela i promisljeno opustajuci sve napete misice.

 

Kontrolu emocionalnog centra je tesko sprovesti direktno, delimicno zbog toga sto on radi suvise brzo – 30.000 brze nego formatorni deo intelektualnog centra, tako da covek zapada u negativno stanje ili brigu pre nego sto to sazna. Ali emocionalni centar se u Radu ponekad poredi sa nekontrolisanim slonom, vragolanom, sa dva kontrolisana slona sa obe strane – naime, intelektualnim i motorickim centrom. Pogresna emocionalna stanja, losa stanja iz navike brige, mrzovolje itd. moraju se prvo registrovati kao nesto sto postoji. Po pravilu ljudi ne vide svoja stanja, vec se nalaze u njima. Zatim, mora se upotrebiti jedan od kontrolisanih slonova. Razmotrimo sta znaci upotrebiti intelektualni centar u tom pogledu. To znaci da morate uociti misli, koje se odvijaju u vama, kada brinete. Imamo odredjenu kolicinu volje nad intelektualnim centrom – mozemo kontrolisati misli, iako do malog stepena. Zaustavljajuci, ili ne nastavljajuci, ne verujuci u njih, ne odobravajuci misaoni deo brige, jedan slon je tako reci postavljen uz nekontrolisanog emocionalnog centra. Drugi kontrolisani slon je motoricki centar, koji se povinuje nasoj volji, ako usmerimo paznju na njega. Mozemo opustiti misice itd. Kao sto znate, u uputstvima, datim u Radu o relaksaciji, se kaze da se mali misici moraju opustiti – mali misici na licu, misici koji daju izraz lica, posebno. To ukljucuje i misice oko oka, oko usta i brade, misice jezika, grla, dela glave pod kosom itd.

 

Vratimo se brizi. Briga predstavlja pogresan rad centara. Ona je oblik unutrasnjeg pridavanja znacaja – tj. identifikacija. Ona je neprestano mesanje negativne imaginacije sa nekoliko cinjenica, koja dovodi do uspostavljanja pogresnih veza u centrima. To je vrsta laganja, pored mnogih drugih vrsta laganja, koja se odvijaju u nama i rasprostiru po centrima. Uvek je lako brinuti, jer to donosi olaksanje i predstavlja, kakvo jeste, oblik pravdanja sebe. Ona je bliska samo-sazaljenju i nasilju. Briga nije razmisljanje. Um je vodjen brigom, emocionalnim stanjem, i zamracen. Paznja usmerena na nesto uvek pomaze, jer nas usmerena paznja prebacuje u svesnije delove centara. Briga nije razmisljanje o drugima. Ona nije spoljno pridavanje znacaja. Dok ucimo kako da zivimo sa stanovista Rada, tako da zivimo svesnije u zivotu a ne samo u zivotu bez icega izmedju sebe i rada, briga je jedna od stvari, koja nam pokazuje nesto o nama samima, ukoliko je posmatramo bez kritike i tokom dugog vremenskog perioda. Ne smete misliti da je suprotnost brizi ravnodusnost. Vi mozete i treba da osetite ’strah’ zbog druge osobe u opasnosti – mesavinu nade i straha – ali briga je sasvim drugacija, jer se tada ukljucuje imaginacija. Ona postaje navika, kao i mnoga druga negativna stanja, a ljudi cak zamisljaju da su bolji od drugih, jer ih imaju i gaje osecanje zasluge zbog svoje brige. Ljudi cesto cak misle da je opravdano brinuti zbog svega, zbog proslosti i buducnosti, zbog samih sebe, zbog drugih itd. To jednostavno nije nista drugo do ozbiljna bolest negativnosti, tesko izleciva, jer jednom kada osoba postane obrtna masina za brigu, uspostavljaju se sve vrste pogresnih veza i sve radi na pogresan nacin i buduci da je jedina stvar, u kojoj uziva, briga, osloboditi je nje, kada bi to bilo moguce, bi znacilo unistiti njeno glavno zanimanje. U vezi sa time, seticete se jedne od izreka u Radu – da vam je zatrazeno da ucinite samo jednu stvar, da se odreknete svoje posebne vrste patnje. To zvuci lako. Pokusajte. Razlog zasto je to tako tesko je sto bi to znacilo razoriti citav sistem ’Ja’ u vama, koja uzivaju da ucine da patite i za koja smatrate da ste to vi.

 

Vratimo se pitanju: sta je to briga? Buduci da je ona oblik identifikacije, to znaci da dovodi do konstantnog gubitka snage. Ljudi koji brinu u velikoj meri iscrpljuju same sebe, cede svoju zivotnu snagu. Ako posmatrate sebe dok brinete, videcete da je to zaista nalik cepanju i uvijanju i davljenju sebe iznutra, kombinovano sa spoljnim misicnim pokretima, koji su vec opisani. Tu nema centra gravitacije. Nema pravca, nikakvog jasnog cilja; sve je u neredu; sve se u coveku krece u svim mogucim pravcima. To je kao da se sva ta razlicita ’Ja’ u nama podignu i jure, uvijajuci ruke i ne izgovarajuci nista do negativnu imaginaciju, koja dominira scenom. Ne kazem da je moguce nikada ne brinuti. Postoje situacije, posebno danas, kada je potpuno nemoguce zaustaviti je na vreme. Govorim vise o tendenciji po navici da se brine o svemu i da se svaki dogadjaj uzima kao izvor brige.

 

Da jasno formulisemo sta treba uciniti – imati neki pravac – pomaze da se spreci ovo stanje nereda, koje, kao sto je receno, predstavlja oblik unutrasnjeg pridavanja znacaja i nije spoljno pridavanje znacaja. Unutrasnje pridavanje znacaja je uvek mehanicko. Spoljno pridavanje znacaja je uvek svesno – to je svesno postavljanje sebe u poziciju drugog bica i, buduci da to zahteva usmerenu paznju, ono vas oslobadja brige. Ako obratite paznju, videcete da ti mali oblici brige pocinju veoma rano ujutru. Veoma je dobro i vredno napora poceti sa radom na sebi rano ujutru, pre nego sto se udje u zivot i duznosti. Malo svesnog rada u to vreme, uociti male zacetke brige ili negativnih emocija ili samo-sazaljenja itd. i reci im ne – uzdizanje iznad njih – ne smatrajuci da su oni vi – sav taj rad na ne-identifikaciji sa odredjenim masinama, odredjenim ’Ja’, u rano jutro, moze promeniti citav dan. U to spada i ideja o otpisivanju dugova, odbacivanja svih unutrasnjih racuna – ako je moguce. Tada nesto sveze i novo zapocinje dan i prekida se ustajalost zivota, koja u stvari predstavlja ustajalost samog sebe, koje uvek na isti nacin reaguje na sve, imajuci uvek iste poglede na stvari, posmatrajuci druge uvek na isti nacin itd.

 

Rad na sebi moze dati velicanstvene rezultate – ako se setite da ste u zivotu u Radu, a ne u zivotu bez icega izmedju sebe i njega. Raditi znaci transformisati svoj odnos prema zivotu. Sve prakticne stvari u njemu imaju svoj cilj. To je rad na sebi. To jest, to je biti u Radu u zivotu – ne u zivotu. Sta je vas zadatak? Zasto ste ovde? Sta je to sto treba da promenite? Sta je to sto treba da naucite o sebi, toj stvari koju uzimate kao datu, tu stvar, koja je vas aparat za zivot? Da li vam vas aparat za zivot daje rezultate koje zelite? Vi sami, vasa licnost, je aparat, koji koristite da biste ziveli zivot. Dobro je postepeno videti da je vas nacin kako uzimate zivot, vas zivot – i da mozete poceti da radite na svom nacinu kako ga uzimate – a to znaci, radom na sebi i vasim mehanickim reakcijama na sve sto se dogadja. Jer vase mehanicke reakcije na zivot jeste vi i to stvara vase nesrece i srece i ta stvar pod nazivom vi sami je vas aparat za zivot, koju ste sami napravili i koja je napravljena u vama iz hiljadu zaboravljenih razloga. To je stvar, koju odvijamo svakoga jutra, da bismo se suocili sa danom. I to je stvar, o kojoj Rad govori na svim stepenima – stvar na kojoj mozete raditi i koju mozete promeniti. Pokusajte da razmisljate o tome da nije zivot taj koga mozete promeniti, vec samo sebe same u svojim reakcijama na zivot. Jednom kada sagledate tu ideju, tada, kakve god da su okolnosti zivota, imacete u svom domasaju snagu, cija je vrednost neprocenjiva.

 

Tokom dugo vremena mi apsorbujemo sve vrste negativnih emocija, identifikujuci se sa njima i posmatrajuci ih kao sebe same, kao neophodne, kao istinite, i pokusavajuci da radimo na njima. Efekat toga da ne idemo za nekim mehanickim reakcijama u sebi i da se osetimo slobodnim u odnosu na njih je magican. Uocicete kada se to dogodi. Veoma je interesantno, ali je pitanje vaseg sopstvenog iskustva.

 

Mozda cete shvatiti da Rad nije prosto dosadan trud. To je samo-oslobodjenje putem odredjenog unutrasnjeg napora, koji se naziva rad na sebi.

 

CETVRTI PUT - ENERGETSKI CENTRI

 

Thoughts are like birds and people are responsible for them only if they trapped them in the birdcage of their minds, instead of letting them fly away.“ Maurice Nicoll

 

Dr. Moris Nikol (1884. – 1953.) – „Gentle genie“, kako ga mnogi nazivaju, psihijatar po zanimanju, je svoju lekarsku karijeru zapoceo kao ucenik i saradnik Dr. K. G. Junga i bio autor jedne od prvih knjiga o Jungovom tumacenju snova (Dream Psychology, 1917.). Godine 1921. srece Petra Uspenskog i biva toliko snazno privucen idejama Cetvrtog puta, da to u potpunosti menja kurs njegovog zivota i rada. Napusta lekarsku praksu u Londonu i sledecu godinu provodi sa porodicom u Francuskoj, radeci sa Gurdjijevim u njegovom „Institutu za harmonicni razvoj coveka“. Kada je Gurdjijev 1922. zatvorio Institut i nastavio svoje poducavanje putujuci po Evropi i Americi, Nikol se vraca u grupu Uspenskog, od koga je posle godina zajednickog rada 1931. dobio odobrenje da sam poducava. Sa Jungom ostaje dobar prijatelj do kraja zivota.

Nastavio je samostalni rad sa grupom ucenika i snimci ovih predavanja su objedinjeni u njegovom najpoznatijem, monumentalnom delu u V tomova Psychological Commentaries on the Teachings of Gurdjieff and Ouspensky. (prva tri toma su dostupna na download-u u folderu "gnostika"). Naslovi „Mark“ i „New Man“ zaokruzuju opus IV Puta.

 

Moris Nikol je nesumnjivo proziveo veoma zanimljiv zivot, stekao elitno opste i strucno obrazovanje, pre nego sto je zapoceo intenzivniji rad na duhovnim studijama, i bio ucenik trojice tragalaca, koji se verovatno mogu svrstati u red najvecih duhovnih ucitelja njegovog vremena. Ipak, ono sto osoba zna, znaci malo; ono sto uradi sa tim znanjem, govori sve. A ukoliko znanje govori o licnoj transformaciji, onda bi unutrasnji rast bica bio njegov najmerodavniji plod.

 

Nikola opisuju kao izuzetnog poznavaoca ljudske prirode, kao coveka nadmocnog intelekta ali istovremeno i velike ljubaznosti i velikodusnosti, naglasene prisutnosti, lakoce i ... skromnosti.

 

Ta unutrasnja lakoca je dala pecat i prakticnom radu sa ucenicima, "uklanjajuci svaku vrstu kompulzivnosti iz njegovog poducavanja. Prociscenje emocionalnog centra je bilo glavno teziste Nikolovog pristupa. Cesto je ilustrovao nacin, na koji negativne emocije zatvaraju vrata ka visim centrima, koji cuvaju kljuc duhovne evolucije." (http://www.gurdjieff.org/hunter1.htm). "Nikol je nasilje posmatrao kao direktnu suprotnost transformaciji. Definisao je svaku vrstu nasilja kao nedostatak postovanja bilo prema sebi bilo prema drugom, izazvano ili proisteklo iz „negativnih unutrasnjih stanja“, koja je posmatrao kao koren svakog kompulzivnog ponasanja" (http://www.hurleydonson.com/nicoll.htm).

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

pretraga sajta

izdvajamo

besplatno na sajtu

BESPLATNO OPŠIRNIJE

KALENDAR DOGAĐAJA

BEOGRAD, NOVI SAD...

oglašavanje seminara, predavanja, tribina, radionica.

Kako postaviti dogadjaj na kalendar?

POLEMIKA NA TEME SAJTA
VIRTUELNE PROMOCIJE

uputstvo za pristup

za ULAZ klikni na sliku

povremeno je potrebna šifra: sokak